Многи украјински борци сумњиве прошлости ( Фото: natrasi.com)
Аутор текста је разговарао са једним од сумњивих – Русланом Абалмазом који је у руководећој структури батаљона „Шахтјорск”. Лист наводи да Абалмаз живи у граду Торезу, у Доњецкој области, и да је седам година провео у затвору због изнуђивања, а тренутно је официр у структури украјинског Министарства унутрашњих послова.
Лист наводи да сам Абалмаз признаје да би своју садашњу ситуацију – пре само неколико месеци – сматрао смешном, а сада је назива „парадоксалном”.
Абалмаз је почетком 90-тих година учествовао у изнудама, а потом је „капитал” уложио у црно тржиште угља. Америчком листу је признао да је једно време помишљао да се прикључи одредима Доњецке Републике, али да се предомислио и одлучио да ратује за Кијев – да би заштитио свој „бизнис” који је у међувремену наводно легализовао.
The Wall Street Journal је одред на чијем челу је Абалмаз назвао „Украјином у малом”. Притом је указао да у њему има и радикалних украјинских националиста и људи попут Абалмаза.
Новинару WSJ Абалмаз је показао документ са фотографијом седог мушкарца од 60-ак година који је био убијен мада је био ненаоружан. Уз образложење: да оружје највероватније има скривено у аутомобилу.
Амерички лист је закључио: „У време када Кијев појачава војну офанзиву против сепаратиста, овакви добровољци играју кључну улогу. Они продиру на територије чију одбрану претходно ослаби украјинска артиљерија и почињу да је чисте. У градовима: иду од кварта до кварта”.
WSJ посебно наглашава да ће деловање батаљона попут „Шахтјорска” и добровољаца попут Абалмаза додатно одвратити и исток Украјине од Кијева.
Када злобни Јевреји камењем убише светог Стефана, оставише тело његово да га пси изеду. Но друкчије хтеде Промисао Божја. Тело мучениково лежаше на отвореном месту под градом ноћ и два дана, а друге ноћи дође Гамалил, учитељ Павлов и потајни ученик Христов, узе тело, однесе га у Кафаргамалу на своје имање, и ту га чесно погребе у једној пећини. У исту пећину сахрани Гамалил и свога пријатеља Никодима, који плачући над гробом Стефановим умре. Ту сахрани Гамалил и свога крштенога сина Авива. И према своме завештању и сам Гамалил ту беше сахрањен. Од тога времена прошли су векови, и нико од живих није знао, где је сахрањено тело светога Стефана. Но 415. године, за време јерусалимског патријарха Јована, јави се Гамалил три пута у сну свештенику кафаргамалском Лукијану, и потанко му оприча све о сахрани свих поменутих указујући тачно место њихових заборављених гробова. Узбуђен од тога сна, Лукијан јави патријарху, и с благословом патријарховим оде с људима и откопа четири гроба. Гамалил му беше већ у сну рекао, које је чији гроб. Силни мирис благоухани испуни сву пећину од моштију светитељских. Тада мошти светог Стефана беху свечано пренете на Сион и ту чесно сахрањене, а мошти осталих изнесене на једно брдо више пећине, и ту у једној цркви положене. Многа исцељења болесника догодише се тога дана од моштију светог Стефана. Доцније те мошти беху пренете у Цариград. Тако Господ увенча многом славом онога који први за Његово име крв своју проли. 
Био папа у Риму од 253-257. године. Борио се против јеретика Новатијана. Исцеливши Лукилу, ћерку трибуна Немезија, крсти обоје. Пострада у време Валеријана са дванаест својих клирика. Посечен за време литургисања.