ПОКАЖИ МИ ПУТ: Ивана Прлина Никодијевић

Аутор: Љубиша Радовић

(Зач.1). 1.У почетку беше Логос (Ријеч), и Логос бјеше у Бога,
 и Логос бјеше Бог

Са благословом Његовог Преосвештенства

Епископа Сремског

Господина Василија Вадића

 KO БОГА ЉУБИ ЛАКО, ЉУБИ И ЧОВЕКА

Бог хоће да се сви људи спасу

и да дођу у познање истине 

(1. Tим 2,4).)

У овој књизи песама ПОКАЖИ МИ ПУТ ауторка Ивана Прлина Никодијевић слави Бога појући Му из своје чежњиве душе, показујући нам пут, како једна Богољубива душа слави Бога, Пресвету Богородицу и Светитеље.

ПОКАЖИ МИ ПУТ је збирка песама, настала на основу дубоке љубави ауторке према Богу, Пресветој Богородици и Светима.

Песме су написане јасним и лепим речима,

исказане онако како сама ауторка мисли и осећа, по где кад и у стиху и у прози.

Искреност, скромност и љубав према свима су одлике ове душе.

Кроз песме провејава њена жеља, да се сви спасу и до познања истине дођу. Она пева нежно о Преславној Богородици, славећи Њене заштитничке молитве за спас људске грешне душе.

Пева о Господу, o Његовом рођењу, страдању, Васкрсењу и Вазнесењу.

Што је слика тамнија – то ће бити већи зрак сунца Христовог Васкрсења.

Јасно ставља до знања да је човек грешан и тиме свакога позива на покајање. Њене песме остављају поруку.

Ko Бога љуби лако, љуби и човека и свако створење Божије – лако љуби људе.

Свето Јеванђеље je основ њене мисли, којим Јеванђеље казује, како ћемо на земљи бити срећни, a на небу спашени.

Исус Христос, Спаситељ света, је Светлост, која људско срце и душу осветљава, вечито греје, a ум просвећује.

Живот човеков на земљи од вајкада је велика тајна и загонетка.

Сви се ми трудимо, да оставимо траг за собом, својим примером и делима, ма  колико се задржали на овој

земљи.

На мене је посебно оставила добар утисак песма

„ПРИМИ ГОСПОДА“.

И да завршим речима молитве:

„ПОКАЖИ НАМ ПУТ, ГОСПОДЕ

– КОЈИ ТЕБИ ВОДИ

И ОД СВАКОГ ГРЕХА НАС ОСЛОБОДИ!“

Протојереј–ставрофор, Хаџи Душан Стефанов, Аустралија,

Лета Господњег, Мај 2013.

ГОСПОД ДАРУЈЕ ПЕСМЕ ДА СЕ ПИШУ

Св. Јован Дамаскин

Када пред собом имате збирку од 85 песама и то песама које пишу не само позвани већ, пре свега, призвани, одмах на почетку запитате се: да ли је писац само аутор? Не. Јер, када се у стихове претачу (бого)мисли које извиру из вере, из дубине душе и срца, онда се рађа поезија, небоземна, настала као резултат христoчежњивог молитвеног живота.

Управо, такав живот је песникиње Иване Прлине Никодијевић, Српкиње, једне од оних наших жена, које су животне прилике и околности само физички одвојиле од отаџбине, али не и духовно. Ту везу са мајком Србијом Ивана осећа управо захваљујући светоотачкој, светосавској, крстоваскрсној Православној вери, којој припада свим својим бићем. Надахнута красотом српских Светиња, манастира и Цркава, кротошћу монаха и монахиња, испуњена миром који доносе свештеничке молитве произнесене у Светом Олтару Храма, Ивана из дубине душе шаље нам стихотворенија оплемењена љубављу и Љубављу – Господом нашим Исусом Христом.

Наслов песничке збирке Покажи ми пут, на први поглед, читаоца би могао да завара, мислећи да је аутор тај који тражи да му се покаже пут, узани, трновити пут којим се ређе иде.

Међутим, Ивана зна да је Христос Пут, Истина и Живот.

Зато су те речи са корице књиге упућене свима онима, који још трагају за истином, за храном од које неће огладнети, пићем од којег неће ожеднети. Трагају, дакле, за Литургијом, синергијом са Логосом.

Из те релације и корелације, Ивана благовести сву пуноту живота у Христу.

Збирка не почиње случајно песмама: Оче наш,

У храму и На Светој Литургији. Ауторка је упућена у Тајну, да без Храма и Богослужења у Њему нема црквености, нити истинског хришћанског живота.

Одшкринух врата, полако уђох,

у велелепни Храм.

Дођох Ти Мајко и Теби Христе –

да вам себе дам.

Желим да следим кораке ваше,

Христе и Богомајко!

Христу и Богородици она се обраћа као безгрешно дете, једноставним и топлим речима гледајући их лицем у Лице изговарајући: 

Дођох (...) да вам себе дам

да следим кораке ваше.

Ето правилно постављеног почетка, ево темеља на којем се гради тврђава вере. Песникиња се од тог тренутка предаје у Руке Божије, отпочињући молитвено стиховни колоплет.

Полази од Христа, Сина Божијег, Јединородног, Оваплоћеног. А наслови и стихови песама посвећених Господу настају, између осталог, као резултат упијања Светих Јеванђељских поука и порука, црквеног појања, проповеди о вечном животу... Но, свему томе песникиња даје лични доживљај и печат: Роди нам се Христос Спас, Цар над царевима, Оче наш, Извор воде живе,  Пустите децу к мени.... Али, истовремено осећа и своју немоћ (Господе, Покажи ми пут, Смири ме Христе,

Пред Тобом клечим, Вапај, Жеђ...). Не губећи веру, наду (Узданица, Небески Лекар, Подај Боже) и ослонац (Молим, Лек) Ивана не заборавља да на крају Господу заблагодари (У славу Теби, Спасе, Хвала Ти Господе, Господ ми дарова песме да пишем).

Међу овим и другим песмама тражити најбољу немогуће је. Стога, јер све су Светој Тројици упућене.

А оно што је у Његову славу и хвалу изречено, стапа се увек у једно, јединствено, непоновљиво, нераздељиво...

Кроз стихове о Богородици, Дјеви Марији, а преовладавају оне посвећене Чудотворним иконама, видимо бесконачност поверења које Ивана има у Пречисту, Преблагословену, Славну... Она Јој се, као и Христу, моли са истом усрдношћу и ревношћу, изливајући пред Њену боголикост све своје душевне патње, сву бол, дубоко свесна пале огреховљене људске природе која иште спасење

Пречиста Дјево

Теби се молим,

очисти ми душу

од греха и боли

 Богородице Дјево

замоли Христа

да душа моја

опет заблиста.

           

Заступница целог света пред Господњим Престолом прожима целокупно Иванино биће. Зато Јој се песмама обраћа искрено, нежно, са умилењем, радосно осећајући како покајања и прозбе преумљују, препорађају. То најбоље видимо из песме Пресветој Богородици Беочинској:

О радости наше, и лепше и слађе,

ко год лека тражи – у Теби га нађе.

О радости наше, о Мајко Премила,

у Теби је спас, у Теби је сила!

О радости наше, Владичице слатка,

излечи се душа која Те дотакла!

О радости наше, о Пресветла Мајко,

исцели се тело што Те се дотакло!

Средишњи део збирке оплемењују душу песме Светотројичне, богомољачке, понекад и дубоко психолошке. Овај циклус отварају стихови посвећени Иваниној Крсној слави, Светом Великомученику Георгију и Анђелу чувару.

Међутим, овде песникиња отвара душу на један посебан начин, износећи пред нас лично признање о грехољубивости живота. Лажне насладе и задовољства не доносе ништа осим осећања испражњености. Тај душевни вакуум, осећај одбачености, богоостављености ишчезава оног тренутка кад уследи повратак Цркви.

Све што радих

грех је био,

у греху сам се и родила,

ал чим уђох у Твој Дом –

ја се препородила...

Таму и страх замењују светлост икона, благоуханије Светитељских моштију, жеља за доброделањем и праведношћу. Тада незаустављива плима благодати потреса хришћанско биће и рађа се истинско покајање, метаноја. Јача жеља за напуштањем зла и прихватањем свега што је Богу драго и мило. Међутим, Ивана ту радост не жели да сачува само за себе, у себи, већ да је раздели, несебично подели са целим човечанством. Пред њом сада и(ва)скрсава један нови свет, кога гледа кроз Христа и у Христу, Који је њен Прозор у небо. Сумњи више нема места. Нисмо сами.

Тражити Доказ да Он постоји бесмислено је, јер Ивана зна да је даровани живот, то што постојимо, само по себи, сасвим довољно. И зато нам оставља један од најлепших стихова који гласи:

И онда када си

до неба срећан

прими Господа,

Он је вечан.

Све је друго

пролазно – знај,

приђи Господу,

себе Му дај.

             

Наша Ивана путује. Много. Но, њена велика љубав ипак су манастири. Места непресушне молитве, подвига, одрицања... Места тишине и мира, толико потребног неком ко је готово свакодневно изложен градској вреви. У тим српским задужбинама, лечилиштима душе и тела, Ивана такође тражи утеху, тражи одмор. У њима се осећа опуштено, пријатно, прихваћено. Разговара са монасима и монахињама, диви се тим архитектонским драгуљима српске прошлости. Обасјана и озарена непролазном светлошћу и светошћу Храмова, она не може а да не преточи у стихове, у прелепе српске пределе ушушкане, сву красоту домова молитве. Видимо је у

     

  Студеници:

Студеници похрлимо

– Милост Божију осетимо.

Покајање ко потражи

– милом Богу биће дражи...,

     

 Манасији:

Лепотица наша је –

манастир Манасија,

свакој души њена светлост –

као сунце сија...,

 

      

Раваници:

Раванице – лепотице,

цар-Лазара миљенице,

Светог цара задужбино,

наша дивна Светињо...,

     

Рукумији:

Светињо наша, Рукумијо славна,

тебе слави моја душа православна...,

      

      

У Фрушкогорској Петковици:

Светиња се дивна Петковица зове,

у њој се предано монахиње моле.

Песникиња не остаје равнодушна ни према оронулим, девастираним Храмовима, на чијим зидинама су видљиви трагови бурне српске прошлости. Песмом Обновимо храм позива на њихову свеукупну обнову. То је заправо једна општа порука за све Србе широм планете Земље, да не забораве духовне вредности и културно – историјски значај архитектонског блага које су нам завештали наши славни преци.

                 На крају овог песничког „ивањског“ венца, изатканог рајским нитима једне дубоко верујуће душе, поетеса Ивана бележи и своја осећања која су резултат љубави према онима што су свој живот потпуно посветили Христу.

То су наши живи али и упокојени епископи, високопречасни  и високопреподобни оци и високопреподобне мајке. Тих песама нема много.

Нећемо их раздвајати, јер у Господу сви су живи. Тако читамо како су на Иваниној души печат вере оставили: српски патријарх Павле, архимандрит Јован из Тресија, отац Амвросије из Ковиља, старац Порфирије, мати Михаила, мати Иларија, отац Тадеј...

            И круг је затворен. На почетку Христос – на крају Христос. Христос, Који ће поново доћи. Тај Суд чекамо сви, без разлике. Песмом о Његовом другом доласку Ивана затвара свој песнички (пр)венац и то у ритму српске средњовековне поезије – десетерцу. Пред нашим очима рађа се нова Небеска литургија.

Царство Божије отворено је за све и чујемо како одзвањају Христове речи:

И, ево, ја сам са вама у све дане

до свршетка вијека. Амин

(Мт. 28,20).

           

           

          Збирком песама ПОКАЖИ МИ ПУТ упаљено је још једно кандило вере, исплетена љубитељима српске црквене поезије својеврсна бројаница душе коју ћемо, не само читати,  већ сигурно „опет и опет у миру“ прочитавати...

Ђакон Петар Николић

Сремски Карловци

ТОНИ БЛЕР и прикљученија:Нашој "држави" не треба ванредно стање, већ Васпитно-поправна установа.

Аутор: Љубиша Радовић

Чинило се да је прашина око доласка Тони-ја Блера пала и вратила се тамо где припада. Ипак, гле чуда, након "онолике" повике на рачун "госта", оног ко је "госта" звао, и свих и свакога довођеног у везу с том скандалозном представом, у медијима се ево појавило "контроверзно" питање:

 "Шта Срби могу да очекују од Тонија Блера?"

Као прво - зашто би Срби било шта очекивали од "шаљивџије", поготово сада, када горе наведени, није ништа. Био је он и раније ништа само, био је "ништа" на месту премијера једне веома утицајне земље, бар у микро европским корелацијама. Британија данас има утицаја у светској политици, колико га има и у репрезентативном фудбалу, дакле скоро никаквог...

Као друго - зар Срби нису 1999. добили све што се од таквог човека и такве земље могло добити, и више од тога.

Као треће - јели могуће да још постоји неко (изузев невладиног сектора и ЛГБТ-популације, жена у црном и осталим бојама и да не набрајам даље - за мало Вучића "незаборавног", да заборавим) ко би од Тонија узео нешто, чак и под предпоставком, да "шаљивџија" има нешто да да. Е па видите да има, наша дична влада са нашим дични премијером, дефинитивно је упала у лоше друштво. Од Ештонове и Ештоновчића, преко Меркелове и Меркелијанаца до "шаљивџије и друштва из ћошка...Нашој "држави" не треба ванредно стање, већ Васпитно-поправна установа. 

Погледај                                                                                                    

Свети Преподобни Сампсон Странопримац

Овај светитељ рођен би од богатих и знаменитих родитеља у староме Риму, где изучи све светско знање тога времена, а посвети се нарочито науци лекарској. Беше Сампсон лекар милосрдан и безмездан, и даваше болесницима лекове и за тело и за душу, саветујући свакога да испуњава прописе вере хришћанске. Потом се пресели у Цариград, где живљаше у једном маленом дому, из кога расипаше на све стране, као сунце зраке светлости, милостињу, утеху, савет, наду, лек и, уопште, помоћ беспомоћним, и духовну и телесну. Чу патријарх за високе врлине овога човека и рукоположи га за свештеника. У то време разболи се цар Јустинијан Велики, и болест његова, по уверавању свих лекара, беше неисцелива. Тада се цар помоли Богу, с великим усрђем, и Бог му откри у сну, да ће га Сампсон исцелити. И заиста, када цар сазнаде за Сампсона, дозва га у свој двор, и само што старац стави своју руку на болно место, цар оздрави. Па кад му цар нуђаше големо благо за то, Сампсон се захвали и не хте ништа примити говорећи цару: „О царе, имадох ја и злата и сребра и осталог имања, но све оставих ради Христа, да бих добио вечна блага небеска”. Но кад цар настојаваше да му нешто учини, Сампсон свети замоли цара, да му сазида један дом за убоге. У томе дому Сампсон је служио убогим као родитељ деци својој. Милост према убогим и немоћним била му је као природна. Најзад овај свети човек, сав испуњен силом и добротом небеском, упокоји се мирно 27. јуна 530. године и би сахрањен у цркви светог мученика Мокија, његовог сродника. По упокојењу своме Сампсон се више пута јављао онима који су га на помоћ призивали.

ДЕТАЉНИЈЕ

Свети Севир, презвитер

Живео у средњој Италији. Муж необичне светости. Једном позван беше да исповеди и причести самртника, но он задоцни радећи у винограду. У томе стиже му вест, да је болесник умро. Сав устрашен, као да је он убица онога човека, поче горко плакати над мртвацем. И по његовој усрдној молитви Бог оживе мртваца. Тада га Север исповеди и причести и приготови за хришћански растанак с овим светом. Осмога дана онај човек поново умре.

ДЕТАЉНИЈЕ

Света Јоана Мироносица

Света Јоана бејаше жена Хузе, дворјанина Иродова (Лк. 8, 1). Када Ирод посече Јована Крститеља, он му баци главу на нечисто место. Јоана узе главу Крститељеву и погребе је чесно на Јелеонској Гори, на имању Иродову. Тек у време Константина Великог та је глава обретена. Света Јоана спомиње се као присутна и при страдању и при васкрсењу Христовом. Упокојила се мирно.

ДЕТАЉНИЈЕ

Свети Мученик Анект

Овај свети мученик пострада за Господа Христа 298. године у Кесарији Кападокијској, за царовања Диоклецијана, када у Кесарији беше обласним управитељем Урбан. Он би оптужен пред управитељем Урбаном зато што поучаваше хришћане, што их сокољаше да се не боје мука, него да се, истине ради, супроте незнабошцима и да умиру за веру Христову. Када мученика ухватише, најпре га у тамницу бацише, па потом пред обласног управитеља изведоше. Овај га стаде приморавати да принесе жртву идолима. Но светитељ молитвом својом пообара идоле на земљу...

ДЕТАЉНИЈЕ

Повест Епископа Киринског, о злату философа Евагрија

У дане патријарха александријског Теофила, године 411, философ Синесије постаде епископом Кириниским. Дошавши у своју епархију, епископ Синесије нађе тамо свог омиљеног пријатеља и школског друга, философа Евагрија...

ДЕТАЉНИЈЕ

Свети Преподобни Лука Пустињак

У миру се упокојио.

ДЕТАЉНИЈЕ

Свети Мученици Маркије и Маркија

Пострадали за Христа мачем посечени. Свети Маркије још млад би приведен кнезу Перинију у граду Иконију у Малој Азији, мучен стругањем и печен на огњу за Христа, престави се у Њему за Њега мачем посечен.

ДЕТАЉНИЈЕ

Свети Свештеномученик Пиерије

Презвитер Антиохијски; пострадао за Господа спаљен.

ДЕТАЉНИЈЕ

Свети Блажени Мартин

Живео у дванаестом столећу у граду Турову, при манастиру светих кнезова Бориса и Гљеба, и служио код епископа као кувар. У старијим годинама примио монаштво и проводио живот у усамљености и молитвеним подвизима. У болести јавили му се свети кнезови Борис и Гљеб и чудесно га исцелили. После тога блажени поживе још годину дана, па онда мирно отиде ка Господу.

ДЕТАЉНИЈЕ

Свети Преподобни Серапион Кожејезерски

Казански Татарин; још у младости крстио се, и тако силно заволео свету веру да је донео одлуку: оставити свет и примити монаштво. И он одмах приведе у дело своју одлуку: оде на пусто острво Кожејезеро, постаде ученик пустињака Нифонта, и заједно с њим стаде узимати удела у свима подвизима његовог суровог пустињачког живота. А када се почеше стицати туда ревнитељи духовног живота, онда би основан Богојављенски манастир, у коме се преподобни Серапион подвизавао све до своје кончине, 1611. године.

ДЕТАЉНИЈЕ

"ПУРПУРНИ РЕВОЛУЦИОНАР"; Џон Тафт, нова-стара нада Вашингтонске дипломатије у Москви

"Џона Тефта стручњака за ратове и државне ударе, у Русији чека пропаст"

Џон Тефт: У кључним годинама био амбасадор САД-а, у Украјини, и у Грузији. 

    -Сумњам да чак и Вешингтонска администрација може да буде толико глупа, па да поверује да је могућа нека "пуси рајот", пурпурна револуција у Русији, мада, вашингтонској администрацији тешко је установити домете глупости. Ако спремају нешто попут "споразума" Рибентроп-Молотов неби било на одмет да се сете, крајњих консеквенци тог споразума по актере, а и да одаберу мање експонираног преваранта.

Биће да је ипак, само провокација у питању.

    -Очигледно је да именовање дипломате са таквим надлежностима и реномеом посебан изазов Москви. За разлику од свог претходника Мајкла Макфола, будући амбасадор Тефт неће играти улогу доброг момка. Он ће деловати углавном нејавно, узимајући у обзир његов негативан реноме, као и данашњу политику Вашингтона. Курс ће остати пређашњи: «смена режима» у Русији, користећи «украјински «ресурс», који је он створио. Међутим, узимајући у обзир руску друштвену свест последњих година и мобилизацију народне подршке на позадини украјинске трагедије, задатак Тефта у Русији постаје практично неизводљив.

Опширније

опширније: http://serbian.ruvr.ru/2014_07_04/Dzon-Teft-struchnjaka-za-ratove-i-drzhavne-udare-u-Rusiji-cheka-propast-2390/

Свети Преподобни Давид Солунски, Празник Богородичиних икона, Тихванске, Одигитрије и Лидске (Римљанка)

Свети Преподобни Давид Солунски

Родом Солуњанин. Најпре се подвизавао близу Солуна у једној колиби, направљеној под бадемовим дрветом. Доцније продужио подвиг свој у Тесалији. Толико се очистио постом, молитвом и бдењем, да се удостојио примити велику благодат од Бога. Једном је узео жара на руку, метнуо тамјан, и окадио цара, без икакве повреде руке своје. Видећи то, цар му се поклони до земље. Многобројним чудесима својим задивио је људе. Упокојио се мирно, и преселио у блажену вечност 540. године.

ДЕТАЉНИЈЕ

Празник иконе Тихвинске

Ова икона Пресвете Богородице била је најпре у Цариграду, но на седамдесет година пред пад Цариграда, 1383. године, она се изненадно појави на ваздуху близу града Тихфина у северној Русији. Ту где се спустила на земљу, буде постројена црква и обитељ. А по граду Тихфину прозове се Тихфинска. Безбројна чудеса десила су се од ове чудотворне иконе; нарочито многи болесници добили су од ње исцељење.

ДЕТАЉНИЈЕ

Празник иконе Одигитрије

Ову је икону радио на дрвету сам јеванђелист Лука. Њу је видела Пресвета Богородица и благословила је. Ту икону свети Лука подарио је державном Теофилу, за кога је писао Дела светих апостола. Из Антиохије икона се доцније пренесе у Јерусалим, а из Јерусалима узме је царица Евдокија и пошаље у Цариград царевој сестри, побожној Пулхерији, на дар. Пулхерија је положи у Влахерну цркву, своју сопствену задужбину. Једанпут се јави Пресвета Богородица двојици слепаца и доведе их у цркву Влахерну, пред Своју икону, и ту им обојици поврати вид. Због тога ту икону прозваше Одигитрија - Путевођа. Када војске персијског цара Хозроја и скитског Кагана ударише на Цариград, патријарх Сергије изнесе ову икону на бедеме градске, и ношаше је по бедему. И Пресвета Богородица тада спасе хришћане од нехришћана. Збунише се војске непријатељске, море се усколеба, лађе се потопише, преостали у животу непријатељи дадоше се у бекство. Од тада је установљен спомен овога чуда Пресвете Богородице у суботу пете недеље Часног Поста са читањем Акатиста. У време иконоборства ова икона би пренета у обитељ Пантократора и тамо зазидана у зид, и би остављено кандило пред њом да гори. Како је зазидана, онако је после и нађена.

ДЕТАЉНИЈЕ

Празник Богородичине иконе Лидске, или Римљанке

Патријарх Генадије пошаље ову икону у Рим за време иконоборства. Она доплови ту сама брже од било код брода, и кад се иконоборци уморише од свог прогона она доплови назад у Цариград истим путем.

ДЕТАЉНИЈЕ

Спомен чуда Свете преподобномученице Параскеве

Овога дана врши се спомен чуда које учини света преподобномученица Параскева (Петка) на острву Хијосу 1442. године. О светој Параскеви видети опширно под 26. јулом.

ДЕТАЉНИЈЕ

Свети Дионисије архиепископ Суздаљски

Пострижник Кијево-Печерског манастира; затим отшелник, настанио се у пећини недалеко од Нижњег Новгорода, на обали Волге, основао половином четрнаестог века Нижегородски Печерски манастир. Огромним познавањем правила вере и строгим подвижничким животом, свети Дионисије стекао свеопште уважење. Он се много потрудио око искорењивања јереси стригољника. Године 1374. свети Дионисије би рукоположен светим митрополитом Алексијем за епископа Суздаљског; а затим произведен за архиепископа. Касније, изабран за митрополита целе Русије, он при повратку из Цариграда би задржан у Кијеву од стране кнеза Литовског. Налазећи се у затвору, он провођаше у молитви и срдачној скрушености све време до саме кончине своје, 15. октобра 1385. године. Свете мошти његове почивају у Кијеву у Антонијевим пештерама.

ДЕТАЉНИЈЕ

 

Свети нови преподобномученик Давид

Преподобни Давид роди се у месту Ајвали у кидонијској области Мале Азије. Отуда дође у Свету Гору и постаде монах у скиту свете Богопраматере Ане. Затим га оци послаше у град Смирну да од хришћана скупи милостињу ради обнове храмова Преображења и Пресвете Богородице на Светој Гори. Са прикупљеним новцем врати се на Атон и обнови споменуте свете храмове. Но преподобног Давида беше захватила велика жеља да мученички пострада за Господа Христа и зато отиде сам у Магнезију (М. Азија) и пред Турцима на разне начине са смелошћу исповедаше своју веру у Христа...

ДЕТАЉНИЈЕ

 

Свети преподобни Антион

У миру се упокојио.

ДЕТАЉНИЈЕ

Свети Мученици Терапонт и Макарије

У синаксару Цариградске Цркве ова два света мученика спомињу се заједно са светим мученицима Маркијем и Маркијом (о којима видети под 27. јуном).

ДЕТАЉНИЈЕ

АКАТИСТ

"BLIC-Crna Gora" и Медијски АутоФекални КОНТРАПУНКТ на "Montenegrinskom" медијском простору

Шта ли се хтело с' толиким камењем? 

Давно се неко замислио и упитао, гледајући пејсаж Црне Горе, шта ли се хтело с' толиким камењем? Није доживео да на делу види одговор на то питање. У "Мне" Ц.Г., лако је скупити камење, лако окупити шаку никоговића и безколеновића, фукаре од фукаре, спремних да камен баце, и лако пронађу мету. Ко је год разграђивао они су били с њим, ко је год хулио, такође. Кад год се правило нешто што већ постоји, они су тврдили да ће то што они праве, бити лепше, боље и старије. Тако су и већ постојећу Немањину државу кренули да праве из почетка, само овај пут без Св. Симеона и Св. Саве. Срећа је да је направљена на "виртуалној" основи. То је разлог зашто кидишу на Митрополита, а Ђоковић је само "колатерална штета", мада и њега не миришу Бог зна колико. Нису то Црногорци, јер црногорац који није Србин, није ништа друго него Мило Горац, ма шта то било. Бар су сазнали кад су "Петрове пости", јер их је Броз давно, сећања лишио и национално "онесвестио".

Детаљније

СВЕТА ПРЕПОДОБНОМУЧЕНИЦА ФЕВРОНИЈА, ПРЕПОДОБНИ ДИОНИСИЈЕ

Света преподобномученица Февронија

Кћи сенатора Просфора из Рима. Да би избегла брак са смртним човеком, она себе обручи Христу и замонаши се на Истоку у земљи Асирској, у манастиру, где њена тетка, Вриена, беше игуманија. Лисимах, син некога великаша, имаше жељу да се ожени Февронијом, но како цар Диоклецијан подозреваше у њему потајног хришћанина, посла га на Исток, са Селином, стрицем његовим, да хвата и убија хришћане. Суров беше Селин као звер, и свуда без поштеде истребљиваше хришћане. Лисимах, напротив, где год могаше штеђаше хришћане и склањаше их од свога звероподобног стрица. Направивши пустош од хришћана у Палмири, Селин дође у град Сивапољ, близу ког беше манастир девички са педесет испосница, међу којима и Февронија. Иако јој беше тек двадесет година, Февронију поштоваху и у манастиру и у граду због велике кротости, мудрости и уздржљивости. У том манастиру држаше се правило блажене Платониде, раније игуманије, да се сваки дан петка проводи само у молитвама и читању свештених књига, без икаква другог рада. Вриена беше одредила Февронију да чита сестрама свештене књиге, и то стојећи скривена иза завесе, да се нико не би замаивао и пленио красотом лица њенога. Чувши Селин за Февронију, нареди да му је доведу. Па кад се света девица не хте одрећи Христа и пристати на брак са смртним човеком, он нареди да је шибају, потом да јој зубе избију, потом да јој одсеку руке, па прси, па ноге, и најзад да је посеку мачем. Али мучитеља - тога истог дана снађе страшна казна Божја: бес уђе у њега, и обузе га неки самртни ужас; у том ужасу он удари главом о мермерни стуб и паде мртав. Лисимах нареди да се тело Февронијино сабере и однесе у манастир, где буде чесно сахрањено, а он се са многим другим војницима крсти. Од моштију свете Февроније биваху многа исцељења, а и она се јављаше у дан празника њеног и стајаше на свом уобичајеном месту међу сестрама, и све сестре гледаху је са страхом и радошћу. Чесно пострада света Февронија и пресели се у вечно блаженство 310. а 363. године мошти њене буду пренете у Цариград.

Тропар (глас 4):Овчица Твоја Исусе, Февронија, зове силним гласом: "Тебе Жениче мој љубим и тражећи Те страдам, и распињем се и сахрањујем у крштењу Твоме. И страдам ради Тебе, да бих царствовала с Тобом, и умирем за Тебе, да бих живела с Тобом. Прими ме као чисту жртву, с љубављу жртвовану за Тебе." Њеним молитвама, као Милостив, спаси душе наше.

Преподобни Дионисије

Ктитор манастира Светог Јована (Дионисијата) на Атону. Родом из Корице у Албанији. Његов старији брат Теодосије удаљи се у Свету Гору, где временом постане игуманом манастира Филотеја. Када одрасте, свети Дионисије дође своме брату у Филотеј, и овај га замонаши. По Промислу Божјем Теодосије, бавећи се једном манастирским послом у Цариграду, би изабран и посвећен за митрополита у Трапезунт. Дионисију пак почне се јављати нека чудна светлост сваке ноћи на оном месту, где он доцније подигне обитељ светог Јована Претече. Објаснивши појаву те светлости као знак с неба, да ту треба да подигне манастир, Дионисије оде у Трапезунт своме брату и цару Алексију Комнену, да поиште помоћ. Цар му да и новац и повељу, која се и сад чува у манастиру. Године 1380. основа Дионисије обитељ светог Јована Претече. Но када једном разбојници морски опљачкаше обитељ, оде Дионисије поново у Трапезунт, и тамо сконча живот, у седамдесет другој години свога живота. А манастир Дионисијат и до данас напредује и цвета. У том манастиру налази се икона Пресвете Богородице, названа Похвала, коју је цар Алексије Комнен даровао Дионисију. По предању, пред том је иконом први пут читан Акатист Богородици, састављен патријархом Сергијем.

Февронија дева Христа исповеда
Стојећи пред судом, крвава и бледа.

Февронија млада ко палмова грана.

Од краснога плода грана отежана,

Па Селину збори: „Ја женика имам.

И никакве части од тебе не примам,

Христос моја слава, Христос моја дика.

O да красна лика мојега Женика!

Сеци, сеци ноге — пут су превалиле!

Сеци, сеци руке — посо су свршиле!

Сеци, сеци језик — срцем ћу сe молит!

Крши, крши уста — срцем ћy говорит!

Шибај, дроби, тело — нашто ћe ми тело?

Лепше ми је Женик спремио одело.

Нa небеси горе међ многим светима,

У сладосном Рају међу ангелима.

Када ја отидем, не мисли, Селине,

Да ће јед живота твога да угине.

Но чуј ме и памти: гле, дана истога

Скупа ћемо поћи пред Бога Живога:

Ти као мучитељ — ја мучена тобом,

Свак ће своја дела да понесе собом. 

РАСУЂИВАЊЕ

„Ко жели отклонити од себе будуће беде, мора c радошћу подносити садашње". рекао је Марко Подвижник. За велику беду сматрају људи клевету; и мало је оних који ову беду подносе без роптања. O красни плоде благодушно поднесене напасти! Напаст нам се даје за добру духовну трговину, a ми пропуштамо прилику остајући празни на пазару. Гле, и Атанасије, и Василије, и Златоуст, и Макарије, и Сисоје, и хиљаде других следбеника Најоклеветанијег били су оклеветани. Но Бог, који све устројава на наше спасење, тако је устројио био, да на трњу клевете никну мирисне руже славе за све оклеветане ради имена Његовог. Да није био оклеветан, зар би Стефан видео небо отворено и славу Божју на небу? И клевета на Јосифа целомудреног није ли послужила на још већу славу његову? 

СОЗЕРЦАЊЕ

Да созерцавам чудесни риболов на дубини (Лк. 5, 4) и то:
1. Како апостоли одоше на дубину и c благословом Господа уловише препуно рибе,
2. како сам ја празан и гладан док стојим у плићини чула и ту ловим силу и мудрост,
3. како треба да пођем на дубину духовну, c благословом Господа, и тамо уловим добар лов. 

БЕСЕДА

о данашњем и сутрашњем дану
Не хвали се сјутрашњим даном јер не знаш шта ће дан донијети (Приче Сол. 27, 1)
Да се не хвалимо, браћо, оним што није у нашој власти. Времена и лета положио је Господ под Своју власт, и Он њима располаже. Само Бог једини зна, да ли ће нас сутрашњи дан убројати у живе или мртве? Неки су умрли уочи дана венчања свога; други су опет силазили у гроб уочи дана крунисања царском круном. Да нико, дакле, не говори: сутра ће ми бити најсрећнији дан у животу: сутра ступам у брак! Или: сутра се крунишем царском круном! Или: сутра идем на гозбу велику! Или: сутра ми долази добитак велики! О нека нико не говори о срећи сутрашњега дана. Гле, још ове ноћи може душа изаћи из тела, и наћи се сутра окружена црним демонима у митарствима! Још ове ноћи може се човек одвојити од сродника и пријатеља, од богатства и части, од сунца и звезда, и наћи се у друштву сасвим непознатом, на месту невиђеном, на суду неочекиваном.
Место да се хвалимо даном сутрашњим, боље да се молимо Богу да нам да хлеб наш насушни данас. Можда нам је данашњи дан последњи на земљи. Зато је боље да овај дан проведемо у покајању за све минуле дане наше на земљи, него да сујетно фантазирамо о сутрашњем дану, о дану који нам може никад и не осванути. Сујетно фантазирање о сутрашњем дану не може нам донети никакве добра, док покајање с плачем за један дан може нас спасти огња вечнога.
Господе праведни, сагори безумну сујету у нама. Теби слава и хвала вавек. Амин.

Црквени календар