Црква и Друштво

„Ја сам, Пут, Истина и Живот“

19. 9. 2014.

МИСТИЧНИ КОРЕНИ ЗЛОЧИНАШТВА


О трагичном утицају безбожништва, материјализма и окултизма на савремено друштво очигледно сведочи нагли пораст злочина и самоубистава. Научници, психолози и социолози који заступају материјалистичке ставове нису у стању да објасне природу овог феномена. Углавном материјално обезбеђени људи, из споља срећних породица, потпуно неочекивано за околину врше страшан, крвав злочин. У чему је узрок? Где су корени? – нагађају научници који одричу постојање душе и невидљивог света. А узрок се налази управо у човековој души и у одређеним утицаји-ма који потичу из невидљивог света.
„Свето место празно не бива“ и ниједан извор не даје слану и слатку воду – сведочи апостол Јаков (Јк. 3,12), те човек не може заузимати неутралну позицију у духовном свету. Услед свог битијног устројства он мора да пристане или уз добро или уз зло, или уз Бога, или уз ђавола.
Човек који не зна Бога и Његове заповести, по правилу, живи у свету по закону својих страсти. Он тежи да чини оно што хоће, оно што му пружа задовољство. А то је углавном задовољење својих телесно-душевних потреба. То значи: да добро поједе и попије, да има што више различитих љубавних веза, да има много новца, да има престижан постао, да ужива поштовање, славу и слично. Све те жеље које нису обуздане вером и тежњом према Богу, које нису потчињене општем главном циљу духовног савршенства, хиперболизују се, постају циљ сам за себе и претварају се у страсти. Видокруг интересовања човековог живота практично се сужава на задовољење главне страсти или више страсти: пића, блуда, гомилања новца и ствари, владања другима итд.
Демони на све могуће начине теже да појачају човекове страсти, јер кроз њих, као кроз канал својствен њиховој природи, они добијају приступ грешниковој души. Како сведоче Свети Оци, посебно Григорије Синаит, сваки демон има своју „специјализацију“, воли да пребива у одређеној средини, хранећи се и јачајући на рачун енергије страсти. Једна врста демона распаљује похоту, друга наводи на пијанство, трећа изазива гнев и тако даље.
Према светоотачком предању, демони приањају како за човекову мисаону сферу (убацујући му разне мисли и представе), тако и за чулну, посредством изазивања у човеку осећања похоте, раздражљивости, гнева, туге, очајања и тако даље. Зато је сваки хришћанин који жели да води духовни живот дужан да буде трезвеноуман, то јест, да се пажљиво односи према свим мислима и осећањима и жељама које му навиру. Недопустиво је слепо покоравање свим својим осећањима и жељама. Пробни камен којим се испитује својство и узрок навирућих мисли и осећања, осим природног гласа савести, јесте Свето Писмо, Христове заповести, искуство Светих Отаца и њихове поуке о оваквим питањима.
Код људи неверника, код нехришћана, моралној оријентацији у жи-воту преостаје само глас савести и добро је ако он није извитоперен и није онемогућен неправилним васпитањем и греховним животом.
Етимолошки реч савест се дешифрује као заједничка вест (савест, са-знање), знање које је дато у заједници, које се дели с неким. Та савест је у почетку дата читавом људском роду, и свака новорођена индивидуа њоме је обдарена. Другим речима – то је глас Божији у души човека, духовно-морална срж која га штити од распада и пропасти. Ако човек, не обазирући се на укоре своје савести, продужава да чини зло, глас савести под дејством греха слаби, а затим и сасвим ишчезава, а личност губи сваку духовно-етичку оријентацију.
Човек који не води хришћански начин живота, налази се беспомоћан пред деловањем нечистих духова који кроз поменуте канале продиру у душу и овладавају њом. Резултат тога је да човек постаје опседнут, то јест, покорно испуњава вољу демона, често на начин који он не примећује. Степен човекове опседнутости, другим речима, мера његове покорности туђој злој вољи, директно је пропорционална степену његове страсности која на свом врхунцу прелази у бесомучност, стање када човек уопште више не влада својим телом, речима и поступцима. Веза између душе и тела се нарушава, ту пробија туђа зла воља и телом почиње да командује нечисти дух. Многобројне примере оваквих случајева налазимо у Јеванђељу (Мт. 8,16; 15,28; Лк. 6,18; 13,11).
Други узрок опседнутости скрива се у бављењу окултизмом у свим његовим његовим облицима. Заношење и бављење астрологијом, магијом, екстрасензориком, интересовање и контакт с полтергајстом, НЛО и ванземаљцима, отвара човека за мистични контакт и утицај духова злобе, што на крају доводи до опседнутости „контактера“ и њихове духовне пропасти. Постоје поуздани подаци о порасту, и то правој геометријској прогресији, броја контактера НЛО. Они се окупљају у бројне асоцијације, издају своје часописе, одржавају конференције. Тако је, према подацима В. Давидова, само на конференцији у Кемереву наступило око 300 „контактера“, који су сви били представници само Кузбашког региона.
Према сведочанству светог Јована Златоуста, демон не напушта човека који му се предао, све док га или не учини сличним себи, или не доведе до самоубиства.
Ову тезу добро потврђује наш савремени живот. У судској психијатрији се користи термин фикс-идеја, који се другачије тумачи и као „присилна радња“. Ево шта читамо тим поводом у уџбенику Судска психијатрија: „У поремећаје воље могу се убројати импулсивна стања која се карактеришу настанком несавладивих и тешко савладивих подстицаја за чињење ових или оних поступака без претходне одлуке. Обично се издваја неколико импулсивних стања: кататони импулсивни поступци чешће имају карактер бесмислених, немотивисаних, агресивних и рушилачких чинова. Често болесник то доживљава као потчињавање туђој вољи (синдром Кандинског)“.
Али ако се злочин врши упркос својој вољи, под несавладивим утицајем нечег што јој је очигледно туђе, то јест, туђе воље, поставља се питање чија је то ужасна воља? Није ли то воља духа кога називамо злим?
У последње време у нашој земљи је приметан велики број немотивисаних убистава. Рекло би се, одједном и без икаквог видљивог разлога човек убија другог човека. У чланку „Ко ће ме убити сутра“ аутор В. Калита описује три страшна злочина. Први случај: двадесетогодишњи Скоробогатов претукао је мајку, тешко је ранио ножем очуха, а након пет дана убио младића који је покушавао да одбрани свог оца над којим се убица иживљавао. Тракториста Родопупов у пијаном стању је зверски заклао своје познанике Ану и Александра без икаквих разлога. Заварујев је повезао малолетну децу у шуму и ту му је пала на ум идеја да убије дете да би се осветио његовим старијим сестрама које су одбиле да се удају за њега. Зверски је убио обоје деце.
Аутор чланка, испитујући Заварујевљеву личност, пише: „Он је живео и растао као многа сеоска деца. Учио је школу, служио војску, затим је радио као неквалификовани радник у колхозу ‘Отаџбина’. Нигде и ниједан дан није провео ни с убицама ни с насилницима. Ниједан час није преседео у затвору, казнено поправном дому или логору… И наједном такав преокрет судбине: убица и насилник. За мене је, осим осталог ужаса, најстрашнија та обичност личности злочинца, то јест, он је онакав као и мноштво других људи. Страшно је што то мноштво живи поред нас: хода, гледа и говори… И наједном, без икаква разлога, због ‘нерашчишћених односа’ узима нож и сече грло некима од нас или наше деце“.
Затим, коментаришући наведене чињенице В. Калита пише да „друштво гори у ватри распламсалог злочинаштва“, а нарочито је страшно што је то „таква стихија која је попримила размере правог грађанског рата (син против оца и мајке; брат на брата или пријатеља), када сваки ратује против сваког“. Аутор наводи страшне чињенице и од њих прави тачна уопштавања: о немотивисаности убистава, о појави нове страшне врсте злочинаца „који су само пре час времена били обични људи – и наједном убице“.
Али В. Калита не може да објасни узроке тог феномена. И то је разумљиво. Јер, оваква социјална појава се може објаснити само с једног гледишта – с мистичног.
Како већ рекосмо, човек који није ‘покривен1 хришћанском вером, Светим Тајнама и молитвом, постаје незаштићен и пред мрежама искушења које су пред њега постављене. Он упада у ову или ону мистичну клопку и, живећи у овом свету по закону својих страсти, вешто бива управљан од нечистог демона.
Тако се у чланку „Манијак иде у лов“ описује низ најсуровијих убистава, почињених без икаквог озбиљног мотива. Према подацима руководиоца Унутрашњег научно-истраживачког института Министарства унутрашњих послова СССР Јурија Самојлова, међу манијацима „има највише људи с веома високим интелектом: квалификованих радника, службеника, лекара, спортиста, студената… Они су, по правилу, дивни породични људи, имају двоје или више деце, никада није била примећена у њима никаква криминална склоност“.
Као пример размотрићемо личност једног од злочинаца.
„У Ставропољском крају у туристичком клубу радио је Анатолиј Сливко. Узоран породични човек. Жена, деца. Одличан педагог. Његову научно-васпитну методику свуда су пропагирали. И тада је почео да позива код себе дечаке из свог клуба. Давао им је 25 рубаља и наређивао им да облаче пионирску униформу. Објашњавао је да ће сада да почне експеримент преживљавања у ванредним условима. После тога их је давио, вешао за ноге, на све могуће начине се иживљавао, истовремено снимајући све то камером. Седморица дечака су умрла, а око тридесет их је успело да преживи“.
Према мишљењу Самојлова, узрок злочина је то што се „у дубинама подсвести неких од њих догађају неке промене. Остајући споља онаквима какви су и пре били, они потајно почињу да врше крваве злочине“. Какве су то онда изненадне промене у подсвести које претварају споља пристојног човека у ужасну звер? Стручњак Министарства унутрашњих послова не може на то да одговори, само се вајка како је ето, сада тешко пронаћи злочинца, јер није познато у ком профилу становништва га треба тражити.
Ма колико страшно звучале те речи, већина људи нашег друштва су зомбији. То значи да су то људи који покорно извршавају вољу нечистог духа који се уселио у њих и који их често доводи до страшних злочина и самоубиства. При томе је мера опседнутости директно пропорционална човековој страсности и безверју. Узмите примере убистава које је навео В. Калита – изгубивши контролу над разумом, људи су се изненада одлучивали да почине страшне и безумне злочине. У мозак распаљен алкохолом доспевало је наређење које издаје неки глас који је тај човек већ давно почео да сматра својим сопственим гласом, привикао се на њега и изједначио га са својом сопственом свешћу, чије се хирове већ одавно навикао да испуњава без икакве контроле и одговорности. И као резултат тога, догађа се оно што постаје непоправљиво.
Јасну потврду наведене тезе наћи ћемо у чланку „Поклоњење ђаволу“. Ево укратко његовог садржаја. Четири петнаестогодишња дечака из града Чимкента кренула су у шетњу са својом школском другарицом на реку. Тамо су је заклали кухињским ножем, оцедили крв, и сви су ту крв окусили. Тело су закопали и затим су још месец дана ишли мирно у школу, све док убиство није откривено. Сви су били из срећних породица. Међу родитељима нема ни алкохоличара ни злочинаца. Који су мотиви злочина?
Испоставља се да су се сва четворица бавила спиритизмом. Но једноме од њих се јавио „мушкарац у црном“ и наредио му да убије другарицу која је ишла у цркву и на недељну веронауку, што су малолетнички зомбији без поговора организовали и извршили.
Као што видимо, младе душе, незаштићене вером и хришћанском свешћу, услед бављења окултизмом постале су бесомучне и послушно су испуниле страшно наређење. И то није изузетан случај. Како често можемо видети бесмислену, хладну суровост, дивљу злобу, слепу равнодушност према туђим патњама. Авај, све је то постало главно обележје нашег безрелигиозног друштва?
А како стоји ствар у капиталистичким земљама? Можда су у њиховом материјално богатом друштву моралне вредности неизмерно изнад наших? Можда је код њих све другачије? Не треба ли да се, осим материјалног, поучавамо још и духовно-моралном животу њиховог друштва?
Ево шта читамо у немачком часопису Штерн: „Убиства родитеља су нарочит облик убиства – истиче судија Милер – пошто се злочинац и жртве налазе у врло блиским односима… таква убиства код нас имају стару традицију“. И заиста, у Немачкој такви случајеви нису ретки. У чланку „Зашто деца убијају родитеље“ описује се пет оваквих злочина.
У првој причи убица је Инго Геркет, син архитекте из срећне и имућне породице. Родитељи су од детињства испуњавали све његове хирове. Једном је затражио од мајке крупну своту новца да би купио дискотеку. Мајка се усудила да се посаветује с мужем. Сутрадан је дошао кући и заподенуо разговор с оцем. Разговор није довео до жељеног резултата. Тада је Инго узео гвоздену шипку, убио оца, сишао у подрум и убио мајку… Пре него што је отпутовао у иностранство, телефонирао је пријатељу и рекао му: „Дискотеку сам на 51% ја купио“. Кроз три дана дошао је и пре-дао се полицији. О мотивима злочина, према изјави тужиоца, говорио је нејасно и загонетно.
У Хамбургу је син радника на кланици изнајмио 1979. године свог пријатеља у својству убице за 4000 марака и мирно посматрао како му овај убија родитеље. „Хтео сам слободу – рекао је осамнаестогодишњи син – и зато су они морали да се склоне с мог пута“. Родитељи су га терали да им помаже у кућним пословима.
Да би добио наследство и купио престижна кола, деветнаестогодишњи ученик из Бад-Диркхајма убио је родитеље из пушке, а сестри је нанео мноштво рана ножем. На саслушању је упитао без збуњености: „А шта ће бити с мојим наследством?“
Друга два случаја су слична поменутим. Као што видимо, мотиви за вршење ових страшних злочина били су незнатни, прилично безначајни поводи. „Сметали су мојој слободи… терајући ме да радим у кући. Нису ми дали новац за дискотеку, за кола“. Живот родитеља показао се безвреднијим чак и од оваквих ситница. Глас савести код тих људи је потпуно глув. Хришћанске вере, која би могла да заустави злодело, нема. Нема чак ни најмање унутарње борбе против безумне помисли. Постоји само потпуна покорност злочиначкој вољи која га подстиче на страшан злочин.
Све то говори о стању потпуне опседнутости ових људи. То и није чудно. Америка и Европа се гуше од бездуховности. Истински православних хришћана тамо је изузетно мало. Служење идолу страсти постало је темељ целог живота. Окултизам, магија, култ источњачких религија постали су необично и широко распрострањени и популарни.
Због тога је оваква бесомучност за многе грађане Запада постала норма. Тако да се на духовном плану од њих немамо чему учити.
Познато је да је човек саздан по образу и подобију Божијем, позван је великом циљу љубави и бескрајног савршенства. Али када се он затва
ра у зачараном кругу задовољавања својих страсти, када постаје егоцентричан – његова духовна и физичка пропаст постају неизбежни, јер он, одступајући од Бога, бира небитије.
„Чак и један који испуњава вољу Божију бољи је од хиљаду безаконика“ – сведочи Јован Златоуст. „Свети су со земље, они су смисао њеног бивствовања; они су онај плод ради којег се она храни. А када земља престане да рађа свете, тада јој се одузима сила која задржава свет од катастрофе“, тврди преподобни Силуан. То јест, када мера зла превазиђе границе допуштеног, друштво и народ у којем се тако нешто догодило неизбежно пропадају. Пример за то је пропаст првог човечанства у потопу. Такође се сетимо Содома и Гоморе, и њихове пропасти због необузданог разврата. Сетимо се Аврама који је молио Свету Тројицу да поштеди град барем ради десет праведника и добио је обећање да ако се тамо нађе десет праведника ради њих ће град бити помилован (Пост. 18,32). Али се није нашло ни десет. Био је изведен само праведни Лот с породицом, а град с развратним становницима је пропао.
Не стојимо ли сви на прагу исте такве пропасти? Не ближи ли се крају она мера безакоња која ће препунити чашу трпљења Божијег и изазвати неумољиви гнев Створитеља света? Хоће ли се наћи међу нама десет праведника који могу да задрже одмазду која треба да се излије на нашу земљу због људских безакоња?
Погледајте око себе. Мржња, неред, праг глади, еколошка катастрофа, међунационална трвења и остало – није ли то плод наше бездуховности, безбожног живота, нису ли то сигнали Божији који треба да нас натерају да се зауставимо, да се замислимо и променимо? А ако је то тако, неће нам помоћи економске реформе без духовног препорода. Неће нам помоћи мудри владар, нити окултисти с ванземаљцима, већ наша вера у Христа Спаситеља, наше покајање и промена живота – ето шта може да изведе Русију из духовне и материјалне кризе, да да светлост живота нашој будућности.
.
Свештеник Родион Петроградски

17. 9. 2014.

ЧАСНО ИМЕ – ДОБРОВОЉАЦ


На простору Балкана  од Косовског боја бележе разни хроничари у записима својим појаву својствену слободарским народима.
Долазак у земљу којој прети погибељ и затирање народа њенога од завојевача који огњем и мачем намеће своју власт, красио је кроз векове добровољце или драговољце како их бележе старији хроничари.
Срби су вазда помагали праведну одбрамбену борбу угњетених, јер су и њима помагали у њиховој вишевековној праведној одбрани домова и Отаџбине од разних «носилаца боље сутрашњице».
Затирани од Османлија, Млетака, Аустрије и Угарске, на ветрометини између исламских и римокатоличких «усрећитеља» били су вековима и жртве и прогонитељи.
Сви су завојевачи желели да их покоре било силом било перфидно, нудећи им привидну «крваву слободу» да као крајишници чувају границу наспрам суседне велесиле, која угрожава неку тамо далеку престоницу коју они не би ни видели за кратког живота свога.
А то је заправо значило да треба за корист туђина да затиру своју српску браћу која живе у суседном селу или варошици уз границу само у некој страној држави, која има такође престоницу тамо далеко, а овде на крвавом разбојишту живи само један народ.
У периодима мирног живљења силом су или исламизирани или  римокатоличени.
Вишевековни напор окупатора на српској земљи ипак није успео да затре Светосавље, српско православље, које је одржало свест о народности  и свест о суверености на својој земљи.
Ту свест плаћали су најбољи српски синови ценом скапавања или на османском коцу или на  католичком конопцу, док пре више од два века  један добровољац није повео борбу за обнову српске државности.
Карађорђе Петровић и ако је у аустријском «фрајкору» (назив за српске формације ) научио ратовати знао је да само православна Русија искрено и братски може помоћи, ту ослободилачку борбу коју ће Леополд Ранке назвати српска револуција.
Од тада почиње перманентни  процес руско-српског прожимања и помоћи у трновитом успону српске државе, коју ће скоро два века  у интервалима покушати да затру разни «усрећитељи», који јој кроје «одрживе» пројекте у њиховим глобалним плановима.
Након стицања аутономије у границама Отоманске империје  млади и просвећени књаз Михаило ће иако школован у Пешти и Бечу потражити  тајном дипломатијом помоћ православне Русије, за своју идеју ослобођења и уједињења словенских народа у заједничку државу.
Изазваће тако против себе бес моћних  европских  империја које зближава заједничка жеља да затру руску царевину и раздробе руску земљу, а сам ће бити жртва обрачуна две српске династије које полажу право на вођство.
Када је оправдана побуна Мађара против бечког двора прерасла у неоправдану намеру затирања српског народа у тадашњој Угарској, притећи ће својој браћи у помоћ драговољци  војводе Стевана Книћанина, са знањем српске власти и подршком целокупног народа у праведној борби.
Иако је од бечке царице добио ласкаву титулу, у старости својој Книћанин ће ипак  живети од пензије из Русије!
Светски а руски књижевници  Лав Толстој и Достојевски описати ће величину и идеале борбе српског народа за ослобођење дела своје Отаџбине  у којој учествују многобројни Руси, који су и борци и старешине и лекари и милосрдне сестре, али и племство и цвет интелигенције руске.
Светло име добровољац  нарочито ће постати слављено у дводеценијској оружаној акцији у Старој Србији, коју проводе најсвеснији и најодлучнији патриоти у жељи и намери да протерају турске окупаторе.
Турска, аустро-угарска и британска штампа једнодушно ће их прозивати да су продужена «руска рука» на Балкану, јер  су задојени идејама руских мислилаца и књижевника  који су их наводно потакли на гесло — «Балкан балканским народима»!
Зато што четују назваће их народ српски именом «четник», којим означава добровољца,  посебног борца за слободу и правду.
Њихове вође постаће и пример и идеал младих у свим јужнословенским народима, који теже да збаце јарам окупације и створе своје слободне државе.
Стотине добровољаца похрлити ће у Србију и Црну Гору како би учествовали у сламању вишевековне отоманске окупације и ослобађању испод ропског јарма, у Првом балканском рату. Многе од њих ће због тога прогонити и убити аустро-угарски режим почетком Великог рата, плашећи се да су у добровољцима постали лучоноше слободе и правде!
Након ослобађања делова своје Отаџбине у Првом балканском рату српска војска ће се наћи у тешком проблему јер нема оружје за ново ослобођене војне обвезнике, који желе да се оспособе за одбрану земље.
И ако је потреба за занављањем наоружања након руско-јапанског рата била њен приоритет, Русија ће ипак одвојити 120.000 пушака система Мосин-Наган. Зато што српски арсенал у Крагујевцу није производио такву муницију допремиће се у Србију и 200.000.000 метака за те пушке, ценећи реалном ратну претњу Аустро-Угарске српској држави. Ова неопходна помоћ српском народу  била је добровољни братски поклон.
То ће омогућити српској војсци да трупе из новоослобођених крајева наоружа, а целу III армију и преоружа.  Већ у августу 1914.-е браниће успешно ове руске «винтовке» и народ и Отаџбину.  Наиме, «винтовка» је тада назив од миља код Срба у Србији а «московка» код Срба у Црној Гори  за ове пушке.
После ослобађања Београда 1944.-е помоћи ће Совјетска армија народноослободилачку војску у Југославији са комплетним наоружањем за 17 дивизија, како би се ослободили од фашистичке окупације и протерали окупаторе из своје земље.
Почетком деведесетих година прошлог века «винтовке», «шпагини» и «дегтарјеви» (већ отписани) поново ће бранити угрожене Србе у западним деловима тада заједничке државе, од повампиреног нео-фашизма.
У новопроглашене државе РСК и РС стићи ће поново руски добровољци да помогну братском народу у часу његове погибељи, јер нео-фашисти почињу нови рат са Русијом, а сваки почетак креће са Балкана  како нас учи историја.
Српски народ из РСК и РС  неће заборавити ту братску помоћ, али ни нео-фашисти неће заборавити како је дуго памћење српског народа.
Зато је и дат обавезујући налог актуелној власти у Србији да се у тренутку када се у Малорусији (Украјина) води борба за одбрану угроженога православнога народа руског, под хитно донесе срамни заком о добровољцима.
Намећући тезу о «псима рата» што је карактеристика њихове историје и њихових пулена, ЕУ и НАТО  покушавају да облате часно име – добровољац као нешто мрско, нељудско и слободарском народу страно.
Они који су организовали неофашистичке фаланге које су деведесетих година прошлог века убијале, клале и силовале у српским земљама, нису тада условљавали доношење таквих закона код себе!
Актуелни председник Републике Србије и сам је пошао деведесетих година прошлог века у добровољце, да брани угрожени народ свој у Западној Славонији!
Сада када НАТО и «еуроунијати» намећу такав закон српском народу, он треба и да га потпише  и притом изгуби своју душу (православну!).
Пре потписа нека се сети стихова великога Његоша: „Коме закон лежи у топузу, трагови му смрде нечовјештвом.”
.
Витали Жучни
Извор: Фонд стратешке културе

15. 9. 2014.

ЈЕДИНО МОГУЋЕ ХРИШЋАНСТВО


Знање о нашој православној вери и Цркви нас најбоље штити од збуњивања и завођења од стране разних секти и култова. Међутим, само знање није довољно; морамо живети Православљем да бисмо га волели, и морамо га волети да бисмо њиме живели. Само знање о њему, без његовог упражњавања, јалово је знање. Митрополит московски Филип је једном рекао: „Верују ти не припада ако га ниси проживео.“
Нека наша браћа и сестре се осећају нелагодно ради тога што смо ми верска мањина и зато што смо другачији од других хришћанских групација. Неки од њих би желели да се ми „изменимо“. Они се морају помирити са чињеницом да Православље значи, поред осталог, храброст бити другачији – снагу остати непромењен. Истински хришћани су увек били мањина у друштвима у којима су живели. Бити другачији не значи бити погрешан или инфериоран. Хришћани су били мањина у римској империји. Апостоли су били другачији од својих савременика; хришћански мученици из раног доба хришћанства и свети Оци су се разликовали од своје друштвене средине.
Да би остала верна себи, својој суштини и свом бићу, Православна црква не сме мењати себе, него се мора трудити да измени свет. Она се мора одупрети предлозима и захтевима који долазе изнутра и споља и чији је циљ њена измена а, у ствари, захтев да се секуларизује и протестантизује. Она се не сме мењати, јер све дотле док се придржава својих принципа, остаје оно што је одувек била – црква потпуног освећења, црква у којој човек налази истинског себе и прави пут ка Богу; црква у којој је христоликост, а не удобност, најважнија брига и смисао постојања. Снага, дубина и лепота Православља се састоји управо у његовом верном очувању аутентичног хришћанства.
Православље је вера чија је улога и задатак „свеосвећење свега“. Православље није могло, не може и не сме никада да мења Христа, већ хришћане, јер за православне вернике и Православну цркву Христос је један, исти и непромењив – а то је такође и православна вера.
Православна црква се, исто тако, не сме мењати, јер је она чувар аутентичног хришћанства. Ово признају и неки неправославни писци теолози који су упознати са Православљем.
У „Великим религијама света“ (издање „Лајф“ часописа) тврди се: „Православна црква је настала у Светој земљи пре него што је било хришћана у Риму. Нови завет је био најпре написан на грчком и најранији црквени Сабори били су по свом карактеру православни“.
М.Џ.Гију, аутор књиге „Дух Источног Православља“, изражава дивљење Православној цркви овим речима: „Захваљујући богатој култури која је прожима и генију народа који је сачињавају, Црква на Истоку је савршено уклопила у свој литургијски и духовни живот саму суштину Сабора и богословља првих осам векова“.
Исти аутор изјављује и следеће:
„У сагласности са својом троструком мисијом: пророчком, свештеничком и краљевском, која карактерише јединство њене акције, Црква на Истоку није никада престала да објављује Тајну, да је чува безбедну од сваке измене у јереси, да је прославља литургијски и да руководи своје верне у њиховом интимном прихватању и разумевању исте…“
Имајући у виду да чак и неправославне особе које су упознате са Православном црквом сматрају исту за истинску Хришћанску цркву, разумљиво је да православни хришћани или бар већина њих, чврсто верују да је Православна црква истинска, оригинална Хришћанска црква. Тако, на пример, Павле, архиепископ Финске православне цркве, тврди категорички да „Православна црква нема потребе да подноси доказ своје историјске аутентичности; она је једноставно директни наставак Цркве апостолског доба“.
.

РИМОКАТОЛИЦИЗАМ – ПОБУНА ПРОТИВ ХРИСТА И ПРВИ ПРОТЕСТАНИЗАМ

.
Подела цркве, кобан догађај у историји Хришћанства, најавио је почетак непрекидне борбе Источне православне цркве за очување свог постојања и идентитета. Чешће него и једна друга грана Хришћанства, Православна црква је била изложена непријатељству и прогонима од стране разних нехришћанских и хришћанских противника. Територије настањене православним верницима су често освајали и окупирали разни непријатељи Православља: Арапи, Турци, Татари и крсташи. Они су у прошлости угрожавали и само постојање Православља, док су у новијој историји то чинили комунисти, Немци, усташе и муслимани. Они су разорили на хиљаде православних цркава и манастира и побили и заточили стотине хиљада православних хришћана. Није им, међутим, успело да униште Православље.
Формално, подела Цркве се догодила 16. јула 1054. године. Међутим, неки историчари сматрају да је она стварно почела у 860-тим годинама и постала стварност за време крсташког освајања и окупирања Цариграда 1204 – 1261. Више чинилаца – догматских, канонских, културних и историјских – довели су до поделе Цркве. Људски елемент и личне амбиције су такође играли важну улогу у тој подели.
Јерес римокатолицизма
Овде ћемо набројати само главне разлике између Православне и римокатоличке цркве:
  • Филиокве (исхођење Светог Духа);
  • Папски примат (првенство);
  • Папска непогрешивост;
  • Употреба бесквасног хлеба за Свето причешће;
  • Тачан моменат освећења Светих дарова;
  • Причешћивање верника само хлебом – Телом Христовим;
  • Пургаторијум;
  • Анино безгрешно зачеће Богородице;
  • Целибат свештенства;
  • Невршење миропомазања заједно са крштењем;
  • Миропомазање као искључива надлежност бискупа;
  • Промена календара;
  • Прослављање Ускрса противно правилима утврђеним на Васељенским Саборима;
  • Крштење кропљењем, а не погруживањем.

.

ПРОТЕСТАНИЗАМ – ОПОЗИЦИЈА РИМОКАТОЛИЦИЗМУ

.
Прво што се морамо запитати је: Шта је протестанизам? Хенри ван Дусен, који је и сам протестант, овако дефинише протестанизам:
…грана хришћанства која је никла у 16. веку с намером да поврати оригиналну хришћанску веру у живот чишћењем цркве на Западу, у те дане њене најгоре изопачености, злоупотреба и неумерености.
Полазећи од ове дефиниције, али не потврђујући или оспоравајући њену тачност, можемо с правом закључити да протестантизам није никада био и није оригинална Хришћанска црква; није постојао пре 16. века. Никао је, заправо, као опозиција злоупотребама вршеним у Западној, то јест римокатоличкој цркви.
Горњи закључак нам омогућава да увидимо да је протестанизам изданак римокатолицизма, а не хришћанства као таквог. Намера протестантске реформације да обнови „оригиналну, аутентичну веру и живот“ је била племенита, али се мора закључити да протестантизму није успело да ту намеру оствари. Жао нам је, али морамо рећи да, са историјске и догматске тачке гледишта, протестантизам није пут ка аутентичном Хришћанству, него пут који удаљава од њега.
Јерес протестантизма
С тачке гледишта свете Православне цркве, протестантизам исповеда многа погрешна и јеретичка учења у области христологије (учење о Христу), пнеуматологије (учење о Светом Духу), есхатологије (учење о спасењу) и еклесиологије (учење о цркви). Следећа погрешна веровања, иако нису сва заједничка свакој протестантској секти, нити их се држи протестантизам у целини, представљају главне тачке по којима се протестантизам разликује од Источне православне, односно Првобитне хришћанске цркве:
  • Унитаризам, то јест непризнавање Свете Тројице;
  • Одрицање божанства Исуса Христа (модерни аријанизам);
  • Непризнавање безгрешног зачећа Исуса Христа;
  • „Филиокве“ и друга погрешна веровања о Светом Духу;
  • Погрешно учење о суштини људске природе пре првог пада и после њега. Тврдња да је људска природа, чија се суштина наводно изменила због првог греха, непоправљиво покварена.
  • Погрешна и јеретичка учења о спасењу: (тврдња да је благодат Божија једини фактор у људском спасењу; људска (добра) дела су неважна за спасење душе; предестинација (предодређење); грехове може опростити једино Бог, или се људска природа не може никада од њих очистити; неверовање у бесмртност душе и Страшни суд);
  • Неправославна учења о Цркви: (еклесиолошки монофизитизам – то јест, одбацивање људске природе цркве; одбацивање јерархије; одбацивање непогрешивости Цркве; прихватање само свете тајне крштења и светог причешћа, али у ствари, одбацујући њихов сакраментални вид, а прихватајући само симболични; одбацивање видљивих средстава побожности и духовности (пост, аскезу итд);
  • Одбацивање поштовања Мајке Божије и култа светаца;
  • Одбацивање Светог Предања, учења Светих Отаца, као и одлука седам Васељенских сабора као извора учења и дисциплине;
  • Дозвољавање свештеницима и епископима да се жене и после рукоположења, да се разводе и да се више пута жене (или удају, пошто имају и жене-свештенике и епископе);
  • Рукоположење жена;
  • Немање апостолског прејемства;
  • Начин рукополагања свештенства;
  • Крштавање само одраслих (неке, а не све протестантстске секте);
  • Одбацивање указивања поштовања светим предметима: иконама, реликвијама светитеља, Часном крсту;
  • Одбацивање молитава за преминуле;
  • Тумачење Светог Писма поверено појединцима;
  • Промена календара и празновање Ускрса противно правилима установљеним на Васељенским саборима;
  • Укидање монаштва.
Ово није потпуна листа доктринарних принципа који су карактеристични за разне протестантске секте; ипак, како се види, број важних тачака по којима се оне разликују од Првобитне хришћанскеправославне цркве су многобројне. Постаје јасно да протестантизам није никада имао нити сада има четири основна квалитета праве Христове цркве, односно да никада није био нити је сада једина, Света, саборна и Апостолска Црква - како по свом постању, тако и по својој суштини.
.

ПРАВОСЛАВЉЕ – ЈЕДИНО МОГУЋЕ ХРИШЋАНСТВО

.
Како смо досад укратко говорили о римокатолицизму и протестантизму, сада треба да се осврнемо на учење саме Православне цркве.
Сматра се да је број православних хришћана у свету, који практикују своју веру, 15.000.000; међутим, број крштених православних верника је много већи. Не треба заборавити да је у неким земљама забрањено слободно исповедање православне вере. Данас највећи број православних верника живи у Русији, Украјини, Грчкој, Румунији, Србији, Бугарској и Македонији, али се њихов број у Западној Европи, Америци, Аустралији, Новом Зеланду и многим другим земљама стално повећава.
Само име Свете Православне цркве носи у себи тврдњу да је она аутентична хришћанска црква, јер речправославна произилази из двеју грчких речи које значе „исправно верујућа“, „која учи исправно“, „која исповеда исправно“. Према томе, она самим својим називом потврђује да је она исправно верујућа и исправно учећа црква.
Та иста Црква је такође позната под називима Источна православна и Грчка православна црква. Осим тога, испред ове титуле се обично налазу придев који указује на национално порекло посебних православних цркава, то јест: Руска, Српска, Бугарска, Сиријанска, Албанска и слично.
Извори православног учења су Свето Писмо и Свето Предање.
Цркву имају само православни
У Православљу, Црква се сматра извором и предметом вере. Она је исто толико духовно искуство колико је установа. Црква је Тело Христа, свог Оснивача, а она је и: „која је тијело његово, пуноћа Онога који све испуњава у свему“ (Ефесцима, 1:23). По својој природи Црква је видљива и невидљива, божанска и људска, небеска и земаљска.
Задатак цркве је одувек био да помаже својим члановима да постигну крајњи циљ и смисао свога постојања: Христоликост. Улога и мисија Цркве је да одржава непромењене највише духовне стандарде тиме што чува истоветне хришћанске принципе. Очекивало би се ради тога да људи саображају свој живот тим принципима, а не да мењају та мерила како би одговарала људским слабостима. У Цркви правац кретања треба да буде од људског ка божанском.
Православна црква је и Саборна. Њена саборност, то јест универзалност, не означава само чињеницу да она има припаднике у целом познатом свету, већ је то у исто време прокламација њене сабраности, једнодушја, синтезе власти, одговорне слободе прожете свеобухватном љубављу.
Православна црква је апостолска, јер је она изграђена – „На темељу апостола и пророка, где је угаони камен сам Исус Христос“ (Ефесцима, 2:20). Њен апостолски карактер је заснован и на чињеници да она учи у сагласности са апостолском традицијом и наставља апостолску мисију и прејемство, а ово последње се сматра „средством за распрострањење апостолског учења и особеним обележјем истинске Цркве које је одваја од лажних“. Православна црква је апостолска и по томе што је мисионарска по својој природи и што остварује основну мисију апостола: христијанизацију целог света.
Све истинске православне цркве, то јест канонске, у целом свету сачињавају једну, свету, саборну, апостолску, источно – православну цркву. Оне имају истоветне догме, каноне, свете тајне и литургијске облике.
Што се тиче администрације, све православне цркве спадају у једну од следеће две категорије:аутокефалне, то јест самоуправне, и аутономне, то јест оне које немају своју вишу јерархију, него је примају од неке друге православне цркве.
Аутокефалне православне цркве су следеће:
  • Цариградска васељенска патријаршија (Турска)
  • Јерусалимска патријаршија(Израел)
  • Александријска патријаршија (Египат)
  • Антиохијска патријаршија (Јордан)
  • Московска и сверуска патријаршија (Русија)
  • Српска патријаршија (Србија)
  • Бугарска патријаршија (Бугарска)
  • Румунска патријаршија (Румунија)
  • Грузијански католикат (Грузија)
  • Грчка црква (Грчка)
  • Кипарска архиепископија (Кипар)
  • Албанска православна црква (Албанија)
  • Финска православна црква (Финска)
  • Пољска православна црква (Пољска)
  • Чекословачка православна црква (Чешка и Словачка)
  • Синајска архиепископија (Египат)
Аутономне православне цркве разних јурисдикција постоје у Кини, Јапану, Кореји, Северној Америци, Аустралији, Новом Зеланду и у разним државама Западне Европе. У ову групу спадају и многе епархије у целом свету које имају аутономни статус.
.
Манастир Ћелије

12. 9. 2014.

КАЈМАКЧАЛАН - Васкрс Србије...


Пише: Бранислав В. СТАНКОВИЋ

Почетком августа 1916, Срби су почели да прилазе Могленским планинама, које су се као бедем уздигле из солунске равнице. Врховима ових планина, од којих су неки прелазили надморску висину од преко 2.000 м ишла је граница Србије. Ово је био довољан мотив српским војницима да дају све од себе, да их освоје...
После тешке и крваве битке код Горничева, огроман планински ланац Ниџе планине и њен највиши врх, кров Балкана - Кајмакчалан, представљао је следећи циљ. Висине 2.521 м (на старим картама 2.525), овај каменити плато, обрастао само ниском травом, заједно са висовима Сива стена, Старков гроб, Старков зуб, Кочобеј и Флока, представљао је природно утврђење и кључ бугарских положаја. Његовим падом, угрозио би се цео систем бугарске одбране. Свесни тога, Бугари су га утврдили са три реда ровова, између којих су била крстила са бодљикавом жицом и други, фортификацијски објекти пољског типа, у ближој и даљој области Кајмакчалана. Бугарски војници сматрали су овај положај неосвојивим и дали му име, инспирисани својим митским јунаком - "Борисов град". За његову одбрану, одређена је 3. бугарска дивизија.

Кланица у рововима
За Србе, сем стратегијског, Кајмачалан је имао значај и због тога што се преко његове највише коте протезала државна граница Краљевине Србије. Његовим освајањем, после десет месеци изгнанства вратили би се у Србију. Српски војници били су због тога посебно мотивисани да учине оно што је непријатељ сматрао немогућим. Опседнути заузећем Кајмакчалана, Срби су га називали "Врата Србије" или "Капија слободе".
Да отворе "Капију слободе", одређене су Дринска и делови Дунавске дивизије из 3. армије. Пре него што су уопште дошле у прилику да се боре за Кајмакчалан, ове две српске дивизије морале су борбом да прокрче пут преко Чеганске планине, која је била испред овог значајног циља. Коначно, када су Бугари сабијени у "Борисов град", могла је да почне операција, која представља једну од највеличанственијих победа српске војске.
Положаји испред Кајмакчалана заузети су 12. и 13. септембра, а напад на њега почео је 16. септембра 1916. После снажне артиљеријске припреме, пешадија је кренула у напад у 9.30 часова. Под ураганском ватром бранилаца, Срби су се пењали уз стрме падине. Када су се колоне довољне приближиле око 13 часова, предузет је јуриш и заузет први каменити степеник Кајмакчалана, који се налазио на растојању око 100-150 м од прве линије одбране. Међутим, жестока ватра којом је непријатељ обасуо српске војнике, натерала их је да обуставе напад и почну утврђивање на достигнутој линији. То вече, на целом положају владала је густа магла. Неустрашивим дринцима то је била добра прилика за напад. Негде око 22 часа, порушили су жичане препреке и упали у прву линију ровова. Настала је ужасна кланица, у којој једва да се знало ко кога боде. Срби су у оваквим ситуацијама, у којима се буквално није видео прст пред носом, скидали дугачке француске бајонете са пушака. Држећи бајонет у десној руци, левом су хватали за главу: уколико противник није имао шлем, знали су да је бугарски војник. До јутра 17. септембра, Срби су били господари целе предње линије одбране. То вече, напад је настављен пакленом артиљеријском ватром на главни положај одбране, која је сем неутралисања непријатеља, имала задатак и да разнесе жичане препреке. Артиљеријска припрема достигла је свој врхунац 18. септембра око 15.30 часова, када су српски војници у општем заносу кренули на јуриш и не сачекавши до краја престанак артиљеријске ватре!
Опште одушевљење захватило је и Французе, посаде батерије рововских топова, који су дохватили пушке и јурнули на врх заједно са Србима! Пролазећи поред оборене гвоздене пирамиде, која је означавала највишу коту, али и државну границу, српски војници су се крстили и љубили земљу. "Врата Србије" била су одшкринута! Свесни значаја Кајмакчалана и околних висова, Бугарска врховна команда издала је наређење да се ови положаји бране до последњег човека. Сем тога и бугарски војници су евентуални губитак Кајмакчалана, сматрали националном срамотом. Господарити Кајмакчаланом, постало је ствар престижа две нације, питање живота и смрти...

Контранапади Бугара
Због свега тога, Бугари су се огорчено и храбро бранили. Они су били мајстори у извођењу ноћних препада и контранапада, које су те ноћи обилно упражњавали. Око 17 часова предузет је први контранапад, који је у крвавој борби прса у прса одбијен и после пола часа, Срби су овладали првом линијом ровова на главном положају. С првим мраком, Бугари су поново кренули у још јачи контранапад, али на врх су већ биле извучене и две српске батерије брдских топова. Ових осам топова и масовна употреба ручних бомби, деловали су погубно на бугарску пешадију, која је трпећи велике губитке, постепено малаксавала. Још једним јуришом на бајонет, Дринска дивизија је око 19.30 потпуно овладала гребеном Кајмакчалана. Већ сутрадан, непријатељ који се повукао на западне падине Кајмакчалана, предузео је више напада, али је сваки пут одбијен. Ипак, његова артиљерија је са Кочобеја с десне и Сиве стене с леве стране, непрестано дејствовала као и претходних дана. Због погоршања времена, магле и јаког ветра са снегом, обе стране, исцрпљене, укопале су се у плитким рововима и на блиском одстојању. Како су Бугари непрестано довлачили појачања, Србима није пошло за руком да у више узастопних напада, потпуно овладају масивом Кајмакчалана. Положаји Сива стена и Кочобеј, остали су и даље у рукама Бугара.
Српска врховна команда, захтевала је да се што пре предузме напад Дринске и Дунавске дивизије, јер је уочено да непријатељ довлачи све расположиве снаге у овај рејон. Напад је планиран ујутро 26. септембра. Међутим, пред зору, само неколико часова пред планирани српски јуриш, Бугари су управо пристиглим свежим снагама, ударили у центар српског распореда. Војници 4. пука успели су да одбију два узастопна напада, али после трећег напада и борбе прса у прса, њихови проређени редови морали су да се повуку око 150-200 м у другу линију ровова. Ово је условило и повлачење 17. пука, који је поред тога био изложен и јаком дејству артиљерије. Такође, потиснути су и делови српске војске са Кочобеја. Преморени и проређени дринци, после 13 дана непрекидне борбе, попустили су. Врх Кајмакчалана поново је био у бугарским рукама...
Мале, расположиве резерве којима је командант 3. армије располагао и знатно надмоћније снаге којима је непријатељ нападао, довеле су ситуацију код српских јединица до врло озбиљног момента. Врховна команда, као помоћ Дринској дивизији упућује 7. пук, Четнички одред и Батаљон Срба добровољаца. Остале јединице требало је да врше притисак на својим секторима, док се од команданта Источне војске, генерала Сараја, захтева да за појачање Дринске дивизије упути француско - руску армију. Наравно, то није усвојено, уз изговор да би дошло до мешања јединица, а тиме и до тешкоћа у снабдевању и командовању!

Отварање Капије слободе
За одсудни напад на Кајмакчалан, који се налазио у центру удара, одређен је 30. септембар. План је био да крила српских јединица изврше најпре притисак на бугарске положаје Старков зуб (лево од центра) и Кочобеј и Вируту (десно од центра), како би се Бугари збунили, а затим би уследио и главни напад, усмерен ка врху Кајмакчалана. Извршене су и неопходне припреме: Четнички одред је сменио проређени 4. пук и што је важније, повећан је број артиљеријских оруђа, нарочито оних тежег калибра, који су изградњом путева, привучена ближе положајима. После снажне артиљеријске припреме, која је почела у зору 30. септембра, десна колона кренула је у напад на Кочобеј и Вирут. Убрзо, јуришем, Вирут је заузет, затим бугарским противнападом изгубљен, па поново освојен! Међутим, Кочобеј се држао чврсто и даље у бугарским рукама. Лева колона, услед густе магле, одустала је од напада на Старков зуб и усмерена да помогне удар на главни циљ - Кајмакчалан. Снажна артиљеријска припрема, дотад невиђена на Солунском фронту, из свих расположивих оруђа, почела је у 8.40 и трајала пуна три сата! Ова страховита паљба разорила је жичане препреке, ровове и заклоне. Бугарски војници, који су преживели ову паклену ватру, психички потпуно потресени и избезумљени, чучали су у разрованим рововима, пуним мртвих војника.
Српска пешадија кренула је у напад под заштитом артиљерије у 11.30 часова. Баш када су били близу, огроман црни облак заклонио је врх и почео као авет да се спушта ка Србима. Ова природна појава деловала је негативно на људе са пренапрегнутим живцима, који су преживели свашта, па су неки, не знајући о чему се ради, почели да се колебају... Ипак, снажни талас српске пешадије је незадрживо улетео у маглу и бугарске ровове. Почела је борба бајонетом и кундаком. Војници и једне и друге стране, растурени по групама у густој магли, налетали су бајонетима једни на друге. Коначно, око 14 часова, Бугари су у нереду одступили ка Црној реци. Ројеви зрна још су звиждали кроз ваздух, када су српски војници исправљали оборену пирамиду. Кајмакчалан је освојен! "Врата Србије" коначно су отворена!

Плато прекривен лешевима
На ову вест, почело је славље по рововима Солунског фронта и позадинским јединицама у могленској равници. Српска Врховна команда издала је проглас, у коме се каже: "... Јунаци, отели сте му топове, заузели сте орлово гнездо, силну тврђаву и сву наду непријатељеву, заузели сте Кајмакчалан. Врата за нашу милу Србију отворили сте!"...
Међутим, бој још није био готов, док год су Бугари држали Кочобеј и Сиву стену, са којих су артиљеријском ватром с обе стране гађали плато Кајмакчалана. Кочобеј је пао 1. октобра, а неколико дана касније, после тешких борби, заузети су Сива Стена, Старков зуб, Старков гроб и Флока. Падом ове линије положаја, битка је коначно добијена. Овај успех, скупо је плаћен људским жртвама. Само Дринска дивизија је за 22 дана, колико је битка трајала имала близу 4.000 људи избачених из строја. Од тога, око 1.000 мртвих и 2.500 рањених! Бугарски губици били су још већи. Цео плато Кајмакчалана био је густо прекривен лешевима, преко којих је морало да се прескаче! После ове битке, Кајмакчалан је добио нови надимак - "Крвави камен".
Потпуно деморалисани губитком најважније тачке одбране, бугарски војници повукли су се у долину Црне реке и према положајима у високим планинама, на северу. Што је био још горе по њих, пад Кајмакчалана искористиле су и друге савезничке јединице и кренуле у офанзиву. После низа крвавих борби у луку Црне реке, српска војска је продрла око 40 км у сопствену територију и 19. новембра заузела Битољ. Крајем 1916, доласком зиме, операције су постепено замрле. Зараћене стране су се утврдиле на новим положајима, који су постали обележје Солунског фронта. Ови положаји ће коначно бити пробијени, тек септембра 1918...

Наоружање и опрема
Српска пешадија била је опремљена трометним пушкама Манлихер-Бертје М1907/15 и митраљезима Сент Етјен М1907 калибра 8x50р Лебел, рововским оруђима 58 мм Но1 и Но1 бис, са три врсте надкалибарних пројектила и ручним бомбама кашикарама Ф1. Артиљерија је добила пољске брзометне топове Шнајдер М1912 калибра 75 мм и хаубице калибра 120 мм. Ова оруђа су била слична онима које је српска војска користила у Србији, али муниција (нарочито упаљачи), прилично се разликовала. Брдска артиљерија је привремено добила спорометне топове Де Банж, али је предвиђена њихова замена модернијим од 65 мм. Формирана је и армијска тешка артиљерија, која се састојала од далекометних топова и тешких хаубица, такође француског порекла.
Бугарска пешадија била је наоружана аустроугарским пушкама и карабинима система Манлихер М1888/90 и М1895 калибра 8x50р Манлихер и митраљезима Максим и Шварцлозе. Артиљерија је била француског (систем Шнајдер) и немачког порекла (систем Круп и немачки службени артиљеријски материјал добијен као помоћ) различитих калибара.

3. 9. 2014.

Сјећање на страдање Срба у Кусоњама

Извор: РТРС  
На данашњи дан 1942. године усташе су у селу Кусоње, у близини Пакраца, убиле 473 Срба, подсјећају из Удружења "Јадовно 1941".
 - Фото: ФОНЕТ

Фото: ФОНЕТ
Били су то углавном становници села Кусоње и околних села Драговић и Чакловац, али и дио српских избјеглица испод Козаре које су тражиле спас бјежећи од усташа.
Највећи број Срба убијен је тако што су натјерани у православну цркву Светог Георгија, која је потом затворена, затрпана сламом, поливена бензином и спаљена. Међу страдалима било је много дјеце. Одређени број дјеце и жена возовима су депортовани у логоре смрти Јасеновац и Стара Градишка. 

Највећи део Срба убијен је тако што су натерани у православну цркву Светог Георгија, која је потом затворена, поливена бензином, затрпана сламом и спаљена. Они који нису стали у цркву, поклани су и побацани у оближње бунаре. Игром случаја, једна жена успела је да се извуче испод гомиле лешева и да се спаси.

Фото: Архивска фотографија пронађена у џепу погинулог припадника усташке јединице 1945. сада у власништву музеја Доња ГрадинаФото
Међу страдалима било је много деце. Остала деца и жене потрпани су у возове и депортовани у логоре смрти Јасеновац, Стара Градишка…
Деца која су била нешто већа и радно способна подељена су хрватским породицама да би обављали послове у пољу. Мањи број мале деце је усвојен и покатоличен. Осталој деци се губи сваки траг и може се само слутити каква их је судбина снашла.
Део веће деце која су била радно ангажована у пољима после рата су успела да се врате у родно село и сведоче о овом страшном злочину.

Јован Дучић: Две песме о Хрватима


среда, 05 децембар 2012


СИНУ ТИСУЋЉЕТНЕ КУЛТУРЕ

Ти не знаде мрети крај сломљеног мача, 
На пољима родним, бранећи их часно 
Китио си цвећем сваког освајача, 
Певајућ’ му химне, бестидно и гласно. 

Слободу си вечно, закржљала раcо, 
Чек’о да донесу туђи бајонети, 
По горама својим туђа стада пас’о, 
Јер достојно не знаш за Слободу мрети. 
                                                                                                                                                                    Покажи ми редом Витезе твог рода, 
Што балчаком с руку сломише ти ланце, 
Где је Карађорђе твојега народа, 
Покажи ми твоје термопилске кланце. 

С туђинском си камом пузио по блату, 
С крволоштвом звера, погане хијене, 
Да би мучки удар с леђа дао Брату, 
И убио пород у утроби жене. 

Још безбројна гробља затравио ниси, 
А крваву каму у њедрима скриваш, 
Са вешала старих нови коноп виси, 
У сумраку ума новог газду сниваш. 

Бранио си земљу од нејачи наше, 
Из колевке пио крв невине деце, 
Под знамење срама уз име усташе, 
Ставио си Христа, Слободу и Свеце. 

У безумљу гледаш ко ће нове каме, 
Оштрије и љуће опет да ти скује, 
Чију ли ћеш пушку обесит’ о раме, 
Ко најбоље уме да ти командује.

ХОРДА 

Ми нисмо познали вас по заставама, 
Ни ваше хероје „од лавова љуће” 
Све на коленима вукли сте се к нама 
Носећ мач убице и луч паликуће. 

Без буктиња иде та војска што ћути, 
Пожар села светли за маршеве горде... 
Ваше громке химне не чуше нам пути: 
Немо убијају децу старе хорде. 

Поломисте више колевки, о срама! 
Него херојима отвористе рака, 
Подависте више њих у постељама, 
Него што сте у крв срушили јунака. 

Узели сте очи фрескама са свода, 
Главе киповима хероја из бајке; 
Спржили сте семе у страху од плода, 
И реч убијали убијајућ мајке! 

Пресити се земља од крвавог вала, 
Али вам победа не осветли лице; 
Јер ловор не ниче с буњишта и кала, 
Он је за хероје, а не за убице!