Централни дневник Првог канала руске државне телевизије – програм Времја – истраживао је ратне злочине у Украјини, поредећи украјински конфликт са сукобима на Балкану.
Факти у целини преносе изговорено у прилогу који је почео наглашавањем водитеља Виталија Јелисејева: Истражни комитет РФ саопштио је ове недеље да има доказе да је Кијев употребио забрањено оружје против мирног становништва. Реч је о фосфорним бомбама, што и јесте ратни злочин. Овим питањем треба да се бави и међународно правосуђе које је накупило одређено искуство током две деценије најновије историје која је богата оружаним сукобима.
Каквим? Истраживао је Јевгениј Баранов:
Појам „ратни злочин” је по својој дефиницији двосмислен. Чим почињу рат, људи већ тада чине злочин, то јест прелазе црту иза које убиство постаје норма. У стара времена, када је била нормална ствар да се заузети град на 3 дана препусти пљачки, суровост је била ограничена војничком чашћу и религиозношћу. Са појавом тешке артиљерије, аутоматског оружја, авијације и тенкова – све је то престало да важи.
Први кодекс правила вођења рата у новим условима донет је још 1907. године, проширен је током Нирнбершког процеса и потврђен Женевском конвенцијом 1949. године и доведен до савршенстава стварањем Међународног суда правде у Хагу.
Чак и летимичан поглед на списак шта се све данас сматра безусловним извршењем ратног злочина, чини се да украјинским властима не даје никакву шансу да избегну суђење.
- Погледајте шта је означено као ратни злочин у статуту Међународног суда правде: напад на цивиле са предумишљајем, намерни напади на цивилне објекте, намерно бомбардовање персонала који је ангажован на пружању хуманитарне помоћи, напад на незаштићене градове, села и друга насеља која нису војни циљеви, употреба забрањеног оружја по међународним конвенцијама. Односно, када читате статут Међународног суда правде види се да би сваки члан могао бити примењен на данашњу ситуацију – каже доктор правних наука Александар Мезјајев.
У рукама званичног представника Истражног комитета Русије, Владимира Маркина, налазе се материјални докази ратног злочина који је украјинска војска извршила на југоистоку Украјине.
„Ово су узорци земљишта са територије Донбаса које су нам донеле избеглице. У узорцима тла нађена је запаљива смеса о којој смо говорили – N17. Она је коришћена у муницији коју су оружане снаге Украјине користиле против цивила. Експертски налаз недвосмислено показује да узорци дати на анализу садрже продукте сагоревања запаљивог пиротехничког средства типа N17. То су модернизоване фосфорне бомбе” – каже Владимир Маркин.
Владимир МаркинПрема речима истражитеља, експертски налаз само допуњава огромну доказну базу коју је Истражни комитет скупио у оквиру кривичног дела против украјинске армије која је примењивала забрањене методе вођења рата.
Тврдње да Русија не може судити странцима за ратни злочин који је учињен ван њених граница – подмукао су став. Члан 12 нашег Кривичног закона не само да то право даје Русији, већ њене правосудне органе на то директно обавезује.
„Садашња истрага коју води Истражни комитет РФ није само заснована на закону већ је потпуно нужна. Мислим да овде не треба губити из вида Међународни суд правде, већ тражити од његовог тужиоца да започне истражне радње и понудити му одговарајуће доказе” – каже доктор правних наука Мезјајев.
Александар МезјајевРусија је 2008. године могла инсистирати на истрази Међународног суда правде у Хагу ратних злочина које је починила армија Грузије при заузимању престонице Јужне Осетије. У петак, тачно шест година од почетка рата, на парастосу жртвама на главном тргу Цхинвала било је и странаца.
Међу њима је био и познати српски војни новинар Мирослав Лазански. Он тврди да чињеница што до данас истрага злочина Грузије у Хагу није дала никакве резултате, само говори да не треба рачунати ни на објективност међународних судија када је реч о украјинским догађајима.
„На жалост, данас имамо ситуацију да Русија има мале шансе да докаже своју правичност. Да би оптужила режим у Кијеву за злочине против цивилног становништва на југоистоку – нису довољни само докази. Важно је нешто сасвим друго. Прво, ко ће све то потврдити и друго – ко ће то испричати. Сада се види да се сви значајнији медији на Западу налазе под тоталном контролом. Практично, нико не показује колико су реалне размере несреће. Тако да Русији неће бити лако било шта доказати” – каже војни коментатор српског листа Политика Мирослав Лазански.
Мирослав ЛазанскиПрошло је нешто више од 20 година откако су међународно право почели да користе као инструмент у политичким играма.
Прва земља која је овај процес осетила на сопственој кожи била је Југославија. Горан Петронјиевић је познати београдски правник који је још далеке 1999. године оптужио НАТО руководство за ратне злочине које је алијанса учинила током бомбардовања Југославије.
„Све ове године на Западу се са међународним правом играју како им падне на памет. Ако се на оно што се догађа погледа са стране, онда није лако разумети како је, на пример, тзв. ОВК – која је била на списку терористичких организација – за само неколико дана постала „армија бораца за слободу”. При том људе, који су на југоистоку Украјине узели оружје у руке после војног пуча у Кијеву и боре се против кршења својих права, називају терористима. И то без било какве правне оцене онога што раде једни и други” – каже адвокат Петронијевић.
Горан ПетронијевићКада је међународна истрага политички мотивисана, када је њен исход немогуће контролисати, када се противтужбе не прихватају – тада основна казна није судска пресуда, већ сама оптужница.
Француски публициста Жак Мерлино је `90-тих био један од ретких новинара у Европи који је покушао да разоткрије PR технологије које су пред очима целог света читаве народе претвориле у чудовишта. Тада су то били Срби.
„Откад постоје војни сукоб, постоји и медијски рат. Обично кажу да је прва жртва рата – истина. У почетку су то били више-мање ефикасни маневри, али сада видимо да се појављују специјалне агенције чији је задатак да одмах ударе на људску свест и тако дају само једнострано виђење ситуације” – каже публицист Жак Мерлино.
Жак МерлиноДалеке 1992 године, британски новинари снимали су муслимански логор – избеглице у Босни. У прилогу који је приказан на телевизији „ITN”, људи у логору постају заробљеници, а сам логор бива назван концентрационим.
„То је била једна од највећих фалсификација у последњој деценији прошлог века. То је подвала која је задуго одредила однос међународне заједнице према догађајима на Балкану. Друштву је била наметнута аналогија са холокаустом, концентрационим логорима, нацизмом – које је организовао један народ – Срби” – каже новинар Томас Дајхман.
Томас ДајхманНовинар Дајхман водио је своју истрагу и приказао снимке који из неких разлога нису ушле у прилог британских колега.
Узгред, никога није занимало што је њихово путовање организовала српска војска нити бодљикава жица којом су били ограђени привредни објекти. Важно је било да је створена неопходна слика.
Након тога су уследиле вишегодишње санкције, а после њих и бомбардовања. Време је пролазило, а фалсификат који су снимили Британци и дан данас се периодично појављује као доказ о „српским зверствима” у судским процесима у Хашком трибуналу.
Почетком `90-тих, међу онима који су давали медијску подршку рату, који је спреман за Балкан, био је и Џејмс Харф, власник велике америчке PR агенције. Овај успешни бизнисмен данас је одушевљен могућностима високих технологија које су му дале године после тог рата.
„Сетите се: то је било 1992. и 1993. године – пре интернета и електронске поште. Тада су постојале одређене тешкоће да се брзо прикаже проблем са потребне стране. Данас се вести шире у секунди” – истиче PR консултант Џејмс Харф.
Џејмс ХарфУ новонасталој међународној пракси, у којој се оптужбе за ратне злочине као инструмент налазе у рукама политичара, а пресуде читавим народима и земљама се доносе на основу интернет публикација, већина оних који су жртве реалних ратних злочина, по свој прилици, немају на шта да рачунају.
Ипак није све баш тако.
На основу тужбе коју је 2009. поднела мала лондонска адвокатска канцеларија, израелски министар одбране Ехуд Барак који је допутовао у Енглеску у званичну посету, замало није стављен из решетака.
„Јесте, ја сам енглески правник, бавим се енглеским законодавством којим се поносим и које сматрам умногоме најсавршенијим у свету. Исто тако знам да се оваква питања тренутно разматрају у многим земљама Европе, на пример у Шпанији, али се готово ништа не решава. Суштина је да у читавом свету, а посебно у Европи, било који Израелац који је крив за ратне злочине мора бити одмах ухапшен и одговарти за учињено” – каже адвокат Тајаб Али.
Тајаб АлиСуштина је у томе што у неким земљама Европе, међу којима су, на пример, Велика Британија и Шпанија, функционише доктрина у складу са којом судови могу примати приватне тужбе које се тичу злочина против човечности, чак ако су учињени у другој држави.
Зато иницијативне групе Палестинаца у овим земљама подносе кривичне пријаве против дејстава израелске армије у Сектору Газа. Због тога су многи активни и бивши израелски официри и војници, који немају дипломатски имунитет, морали одустати од пута у Европу из страха да ће бити ухапшени.
Због тога доказе о злочинима које су починили украјински војници, официри и функционери крајње савесно прикупља Истражни комитет РФ. Временом они могу бити основа за доношење пресуда на територији Русије, а Украјинцима могу озбиљно отежати живот у Европи којој толико стреме.
(Факти)
