Аутор: Љубиша Радовић
"У одговору на писмо проте Матеје Ненадовића, Петар II Петровић поставља питање: „А шта то Срби могу понудити другима око себе, осим слободе?“ Остали им могу понудити бљештавило, привид припадности елитистичком клубу ексклузивних, убеђеност да ће све ово завршити материјалним благостањем. Срби им могу понудити „само“ слободу."
Цитат који даје одговоре на бар два есенцијална питања.
- Једно је лажно – дали је Његош био Србин и/или Црногорац, на шта је већ дат одговор („Црногорци који нису Срби, нису ништа, и то је лако доказати, јер "црногорци" који нису Срби, нису заправо ни Црногорци, а шта су, сами Бог зна.“)
- И друго, које објашњава суштину „дилеме“ у којој се наводно данас налазимо. Шта Срби имају? – Срби имају Слободу, а народ који има слободу има све, и готово да му ништа сем тога и не треба, јер нема те „вредности“ која слободу може да праведно надокнади (компензује). И морално-етички, као и хришћански, дилема се своди на питање на које је и Свети Кнез Лазар на Косову пољу, дао више него јасан одговор. „Којему се царству приклонити ?“ и одабрао је оно што је „од сад, па до века“, док Његош, са друге стране, испољава суштину Српства кроз питање : „А шта то Срби могу понудити другима око себе, осим слободе?“. Не пита се шта би смо узели, већ је запитан, шта је то што можемо да понудимо. Јесмо ли ми данас поново пред неким новим ,лажним, избором: „ Којему се Царству приклонити“. Нисмо, јер, бирајући запад бирали би смо земаљско, и мењали би слободу, за трице и кучине, а бирајући исток, одабрали би „Живоносни Источник“ Царства Небеског.
