Русија је била Николајева друга велика школа, која је својом топлином одударала од хладног и прагматичног духа Запада, па је он убрзо кориговао свој одбојни став према њој, уверивши се да “Светлост долази са Истока”.
У РУСИЈИ Николај се упознао с Побједоносцевима, великим прокуратором Руског светог синода, који му је издејствовао бесплатну возну карту за путовања широм Русије. За релативно кратко време, пропутовао је свим руским областима, видео сва главнија места и градове и посетио познате цркве, манастире и свете лавре. Тако је непосредно упознао велику руску душу – ону просту, искрену, дивну православну свету руску душу, по којој велика словенска земља носи име – Света Русија.
Упознао је руско монаштво, преко личних сусрета са испосницима и подвижницима, који су опитно доживљавали православно хришћанство. У Општинској пустињи срео се са знаменитим руским духовницима, следбеницима Достојевског и Соловјева и другим живим словенофилима. Тада се зачела Николајева мисао о Свечовеку, насупрот Ничеовом Натчовеку.
Русија је била Николајева друга велика школа. Руска православна душа, својом топлином, одударала је од хладног, прагматичног, параграфског духа Запада. Кориговао је свој став према Русији и, како је доцније говорио, непосредно се уверио у оправданост познате максиме “Светлост долази са Истока”.
Схватио је да су многа питања и проблеми, којима је на Западу нашао решење, другостепене природе, пред оном главном Истином, што је у себи и светлости својој носи православни Исток.
За време боравка у Русији, Николај се тешко разболи. Оштра руска зима покосила је његов нежни и болешљиви организам. Дуго је био у великој ватруштини и грозници, па је помишљао и на најгоре. На срећу, болест поче попуштати, и он оздрави. То је била његова трећа озбиљнија болест.
И овога пута, Бог га је спасао.
НЕСТАО ДОКТОРАТ
ДА би свој боравак у Русији учинио што кориснијим, он поче да спрема докторат из руске историје – четврти по реду. Тезу је израдио, углавном, за веме боравка у Петрограду. Како је по позиву митрополита Димитрија морао хитно да се врати у Београд, није пријавио докторски испит.
Рукопис дисертације понео је са собом. Као суплент, тезу је стално дограђивао и одлагао њену одбрану. Кад је, на позив председника српске владе Николе Пашића, уочи рата и напада на Србију 1914. године, морао да крене у Ниш, спаковао је рукопис у једну кутију, у коју је ставио и новац, који је у то време примио од издавача С. Б. Цвијановића, као ауторски хонорар за књигу “Беседа под гором”.
Кутију је предао своме пријатељу Димитрију Рошу, замоливши га, да је, ако буде могао, понесе са собом, уколико дође до повлачења. Није му рекао шта се у њој налази. Димитрије је ову кутију, при повлачењу, донео до Краљева. Не могавши да је даље носи, предао је кутију једној жени, својој познаници и замолио да је чува, док се он не врати.
Та кутија никада више није пронађена. Рукопис докторске тезе појавио се после рата, као књига под туђим именом. Владика од тога није хтео да прави питање. Никада није рекао која је то књига, нити ко је њен лажни аутор.
Др Николај је остао у Русији до 10. маја 1911. године. На телеграфски позив митрополита Димитрија и Архијерејског сабора, вратио се у Србију. То је било време када је требало да се попуни упражњена нишка епархија. Николај се вратио из Русије, али није изабран за епископа нишког.
Зашто Николај није изабран за епископа, како се очекивало, остало је непознато. Највероватније је да није хтео да се прихвати епископске службе у условима и околностима који су тада били у српској цркви. Још једанпут, 1913. године, он је одбио епископски чин.
Још док је био у Русији, постављен је краљевим указом од 11. октобра 1910. године за суплента (наставника) београдске Богословије “Свети Сава”. Пре овог постављења, Богословски факултет Универзитета у Београду понудио му је о други пут место доцента и уредника чувеног европског и светског црквеног часописа “Интернационална теолошка ревија”.
Овај часопис је излазио на три језика. Уредник је био епископ Мише, професор универзитета у Берну. Николај је одбио ту ласкаву понуду и прихватио се дужности наставника и васпитача будућих српских свештеника. Као суплент предавао је философију, логику, психологију, историју и стране језике. НЈегов долазак у Богословију био је право освежење, како у погледу извођења наставе и предавања, тако и око приступа ђацима и начину васпитања.
У тридесетој години живота, овенчан славом великог беседника, врсног интелектуалца и полиглоте, са многобројним титулама и дипломама, пун енергије и жеље за радом у цркви, Николај није могао сав стати и остати у школској учионици. Као океан се разлио Београдом и целом Србијом. Служи и беседи по београдским и другим црквама, држи предавања на Коларчевом универзитету и многим местима. НЈегово име често се сретало у новинама и о њему се говорило са искреним дивљењем и поштовањем, као и са великим надама и очекивањима.
НЈегова појава пада у време када у Србији нису били, нарочито, цењени свештеници. Истини за вољу, било је мало свештеника који су значили нешто у интелектуалном, духовном и културном погледу. Мантија није обезбеђивала неки друштвени статус.
Ни епископи нису уживали велики углед. Црква је била успавана. Православље је било државна вера. Српска црква имала је верски монопол. Била је државна, повлашћена црква. Будући неактивна, конзервативна, застарела, бирократизована, одбијала је од себе интелектуалце и омладину. Верски и духовни живот били су у опадању. Секте су почеле пуштати своје пипке, не само по градовима, већ и по селима широм Србије. Беседе младог јеромонаха Николаја, његова харизматска личност, особена појава, стигли су као плаха киша на пресахла поља. Дошло је до великог духовног буђења народа. Нарочито српске интелигенције. Појављују се прве Николајеве књиге. Знаменита студија о НЈегошу “Религија НЈегошева”, појавила се најпре у најзначајнијем књижевном часопису “Дело”, а потом као засебна књига 1911. године. Оцењена је као најумнија студија о НЈегошу. Чак и веома строги књижевни критичар Јован Скерлић, нарочито критичан према свему црквеном, имао је ласкавих речи за писца “Религије НЈегошеве”: “Млади београдски професор Богословије, није мање интересантан од цетињског владике.”
У издању С. Б. Цвијановић, појављује се “Беседа под гором” 1912. године, а нова књига “Изнад греха и смрти” 1914. године. Све ове књиге доживљавале су неколико издања у току једне године.
ПРВЕ ЖРТВЕ РАТА
НИКОЛАЈ је остао црквена, духовна и културна личност првога реда у ондашњој Србији. Својим радом започео је и покренуо велику духовну и верску обнову у народу. Међутим, баук рата кружио је Европом. Свет се спремао за нове сукобе и крвопролића. Србија је била прва на удару.
Године 1912. повео је српски народ коначну и одсудну битку за ослобођење свих српских крајева и за уједињење у једну државу. У тим историјским догађајима активно учествује и јеромонах Николај. Својим снажним религиозно- -црквеним и националним иступима у јавном животу, он изазива дивљење и поштовање. Не само Србија и Београд, него и остали југословенски крајеви говорили су тада о њему са уважавањем и позивали га разним поводима, како би чули његове беседе.
Николај је позван у Сарајево 1912. године, на прославу годишњице Српског културног друштва “Просвета”. Дошао је у срце Херцег-Босне овенчан славом највећег живог беседника православља. Дочекала га је препуна црква и порта народа. Проповед је почео речима: “Долазим из Србије, тога малог острва слободе, да вама, нашој браћи у ропству, донесем поздраве Београда.”
Поздрављен је овацијама. Посебно је одушевио босанско-херцеговачку омладину и чланове српске националне организације “Млада Босна”, који ће се 1914. године уочи сарајевског атентанта, на гробу Богдана Жерајића и над Николајевим “Беседама под гором”, као над Јеванђељем Христовим, заклети на верност у борби до коначног ослобођења.
У Сарајеву се том приликом упознао са највиђенијим представницима поробљених Срба: Дучићем, Шантићем, Ћоровићем, Грдићем, ЛЈубибратићем и другима. То је било време анексије Босне и Херцеговине.
У једној својој беседи изговорио је речи, које су доцније ушле у легенду: “Својом великом љубављу и великим срцем, својим херојством, храброшћу и жртвом, ви, Срби из Босне, анектирали сте Србију Босни.” На повратку у Београд, аустријске власти задржале су га неколико дана на претресу у Земуну. Следеће године забрањен му је одлазак у Загреб на прославу годишњице НЈегоша. НЈегов говор је ипак прочитан у току прославе.
Када је српска војска на југу ступила у ратне окршаје са Турцима и Арнаутима, Николај будним оком и душом прати развој догађаја на бојишту и у позадини. Тада држи своје знамените беседе које су објављене у књизи “Изнад греха и смрти”. У српском беседништву ништа не гори таквим сјајем као те екстатичне беседе јеромонаха Николаја. Могу се поредити само са Перикловим говорима у древној Хелади, говореним у славу за отаджбину.
После почетних борби српске војске, пред легендарну Кумановску битку у беседи “О првим жртвама”, Николај опомиње:
“Пале су прве жртве рата, покапана је земља крвљу, закукале су мајке и зајецала сирочад… Ми не водимо један осветнички, но један ослободилачки рат. Ми нећемо Турцима да се светимо, ми хоћемо само да учинимо крај њиховој владавини над једном расом, која је зрела да сама собом влада… Ми верујемо да Бог кроз нас врши своје дело. Бог, који је пре пет столећа послао из Азије једно херојско племе да казни завађене и поцепане балканске хришћане, пале моралом и интелектом, подиже данас те исте хришћане, препорођене и уједињене, да врате туђинце, који су завршили своју мисију на Балкану, на њихово азијатско огњиште. Добро су завршили Турци богодану им мисију: нико боље не би је извршио од њих… Зато је Бог и изабрао тај народ, са старозаветним моралом, да казни хришћански Балкан, у свему слаб изузев преступа. Није Бог изабрао Турке да нас Турци просвете, но да нас казне. Нису Турци дошли на Балкна ко васпитачи наши, но као судије. Владавина турска није требало да значи за балканске народе школовање но огњено чистилиште.
Пет столећа горео је балкански хришћанин у том огњеном чистилишту. Пет столећа искупљења следовало је моралном паду. Дошло је време васкрсењу…”
СРПСКИ ЗЛАТОУСТ
У СВОЈИМ родољубивим беседама, изговореним у време балканских ратова, Николај се појављује првенствено као сапатник и састрадалник, који молитвено крепи пострадале и посрнуле. НЈегово беседништво није довијање у речима, већ, пре свега, саучествовање у судбинама. Штавише, моделовање судбине. У том погледу његове беседе, савршене по склопу и заносне интонацијом, дижу се као ослонац поколебаном племену.
Овај нови српски Златоусти, није у својим беседама само поповао, него је умовао. Није крстио само руком, него и главом. Није беседио само са црквеног амвона, него је сведочио животом. Није по старински агитовао и придобијао за веру него је указивао да вера значи живот достојан човека и Бога.
ЗДРАВА И БОЛЕСНА ЦРКВА
ЈЕДНА група угледних грађана Шапца позове јеромонаха др Николаја Велимировића, већ прослављеног црквеног писца и беседника, да на, Усековање, 11. септембра 1911. године, проповеда у њиховој цркви. Он прихвати позив.
На празник црква је била препуна. Били су присутни први људи вароши – професори, лекари, адвокати, судије, официри, начелници округа, општине, полиције, итд. Приликом позива пропуштене су, међутим, неке административне формалности и тадашњи епископ шабачки Сергије, који је лежао у своме двору болестан, забрани Николају да проповеда у цркви.
Створила се мучна ситуација. Беседник најављен, и стигао, народ се скупи и очекује беседу. Владика забранио. Шта радити?
Када је за време свете литургије дошло време за проповед, настао је непријатни мук. После дуже паузе, јеромонах Николај изашо је на црквени амвон. Лица народа су се озарила. Погледом својих крупних, црних, продорних очију, обухватио је окупљени народ и дубоким гласом почео:
- Браћо и сестре, позвали сте ме да говорим данас, на овај велики празник у нашој цркви. Ја сам се одазвао позиву. Болесни део цркве, забранио ми је да вам данас говорим. Обраћам се вама, здравом организму наше свете цркве, за дозволу да говорим беседу о борби правде са неправдом, добра са злом, здравља са болешћу. Дозвољавате ли?
Храмом се, из неколико стотина грла и срца, проломило гласно – АМИН!
Николај је одржао једну од најлепших својих беседа о Јовану и Иродијади.
vecernje novosti
