Пише: Бранислав В. СТАНКОВИЋ
Почетком августа 1916, Срби су почели да прилазе Могленским планинама, које су се као бедем уздигле из солунске равнице. Врховима ових планина, од којих су неки прелазили надморску висину од преко 2.000 м ишла је граница Србије. Ово је био довољан мотив српским војницима да дају све од себе, да их освоје...
После тешке и крваве битке код Горничева, огроман планински ланац Ниџе планине и њен највиши врх, кров Балкана - Кајмакчалан, представљао је следећи циљ. Висине 2.521 м (на старим картама 2.525), овај каменити плато, обрастао само ниском травом, заједно са висовима Сива стена, Старков гроб, Старков зуб, Кочобеј и Флока, представљао је природно утврђење и кључ бугарских положаја. Његовим падом, угрозио би се цео систем бугарске одбране. Свесни тога, Бугари су га утврдили са три реда ровова, између којих су била крстила са бодљикавом жицом и други, фортификацијски објекти пољског типа, у ближој и даљој области Кајмакчалана. Бугарски војници сматрали су овај положај неосвојивим и дали му име, инспирисани својим митским јунаком - "Борисов град". За његову одбрану, одређена је 3. бугарска дивизија.
Кланица у рововима
За Србе, сем стратегијског, Кајмачалан је имао значај и због тога што се преко његове највише коте протезала државна граница Краљевине Србије. Његовим освајањем, после десет месеци изгнанства вратили би се у Србију. Српски војници били су због тога посебно мотивисани да учине оно што је непријатељ сматрао немогућим. Опседнути заузећем Кајмакчалана, Срби су га називали "Врата Србије" или "Капија слободе".
Да отворе "Капију слободе", одређене су Дринска и делови Дунавске дивизије из 3. армије. Пре него што су уопште дошле у прилику да се боре за Кајмакчалан, ове две српске дивизије морале су борбом да прокрче пут преко Чеганске планине, која је била испред овог значајног циља. Коначно, када су Бугари сабијени у "Борисов град", могла је да почне операција, која представља једну од највеличанственијих победа српске војске.
Положаји испред Кајмакчалана заузети су 12. и 13. септембра, а напад на њега почео је 16. септембра 1916. После снажне артиљеријске припреме, пешадија је кренула у напад у 9.30 часова. Под ураганском ватром бранилаца, Срби су се пењали уз стрме падине. Када су се колоне довољне приближиле око 13 часова, предузет је јуриш и заузет први каменити степеник Кајмакчалана, који се налазио на растојању око 100-150 м од прве линије одбране. Међутим, жестока ватра којом је непријатељ обасуо српске војнике, натерала их је да обуставе напад и почну утврђивање на достигнутој линији. То вече, на целом положају владала је густа магла. Неустрашивим дринцима то је била добра прилика за напад. Негде око 22 часа, порушили су жичане препреке и упали у прву линију ровова. Настала је ужасна кланица, у којој једва да се знало ко кога боде. Срби су у оваквим ситуацијама, у којима се буквално није видео прст пред носом, скидали дугачке француске бајонете са пушака. Држећи бајонет у десној руци, левом су хватали за главу: уколико противник није имао шлем, знали су да је бугарски војник. До јутра 17. септембра, Срби су били господари целе предње линије одбране. То вече, напад је настављен пакленом артиљеријском ватром на главни положај одбране, која је сем неутралисања непријатеља, имала задатак и да разнесе жичане препреке. Артиљеријска припрема достигла је свој врхунац 18. септембра око 15.30 часова, када су српски војници у општем заносу кренули на јуриш и не сачекавши до краја престанак артиљеријске ватре!
Опште одушевљење захватило је и Французе, посаде батерије рововских топова, који су дохватили пушке и јурнули на врх заједно са Србима! Пролазећи поред оборене гвоздене пирамиде, која је означавала највишу коту, али и државну границу, српски војници су се крстили и љубили земљу. "Врата Србије" била су одшкринута! Свесни значаја Кајмакчалана и околних висова, Бугарска врховна команда издала је наређење да се ови положаји бране до последњег човека. Сем тога и бугарски војници су евентуални губитак Кајмакчалана, сматрали националном срамотом. Господарити Кајмакчаланом, постало је ствар престижа две нације, питање живота и смрти...
Контранапади Бугара
Због свега тога, Бугари су се огорчено и храбро бранили. Они су били мајстори у извођењу ноћних препада и контранапада, које су те ноћи обилно упражњавали. Око 17 часова предузет је први контранапад, који је у крвавој борби прса у прса одбијен и после пола часа, Срби су овладали првом линијом ровова на главном положају. С првим мраком, Бугари су поново кренули у још јачи контранапад, али на врх су већ биле извучене и две српске батерије брдских топова. Ових осам топова и масовна употреба ручних бомби, деловали су погубно на бугарску пешадију, која је трпећи велике губитке, постепено малаксавала. Још једним јуришом на бајонет, Дринска дивизија је око 19.30 потпуно овладала гребеном Кајмакчалана. Већ сутрадан, непријатељ који се повукао на западне падине Кајмакчалана, предузео је више напада, али је сваки пут одбијен. Ипак, његова артиљерија је са Кочобеја с десне и Сиве стене с леве стране, непрестано дејствовала као и претходних дана. Због погоршања времена, магле и јаког ветра са снегом, обе стране, исцрпљене, укопале су се у плитким рововима и на блиском одстојању. Како су Бугари непрестано довлачили појачања, Србима није пошло за руком да у више узастопних напада, потпуно овладају масивом Кајмакчалана. Положаји Сива стена и Кочобеј, остали су и даље у рукама Бугара.
Српска врховна команда, захтевала је да се што пре предузме напад Дринске и Дунавске дивизије, јер је уочено да непријатељ довлачи све расположиве снаге у овај рејон. Напад је планиран ујутро 26. септембра. Међутим, пред зору, само неколико часова пред планирани српски јуриш, Бугари су управо пристиглим свежим снагама, ударили у центар српског распореда. Војници 4. пука успели су да одбију два узастопна напада, али после трећег напада и борбе прса у прса, њихови проређени редови морали су да се повуку око 150-200 м у другу линију ровова. Ово је условило и повлачење 17. пука, који је поред тога био изложен и јаком дејству артиљерије. Такође, потиснути су и делови српске војске са Кочобеја. Преморени и проређени дринци, после 13 дана непрекидне борбе, попустили су. Врх Кајмакчалана поново је био у бугарским рукама...
Мале, расположиве резерве којима је командант 3. армије располагао и знатно надмоћније снаге којима је непријатељ нападао, довеле су ситуацију код српских јединица до врло озбиљног момента. Врховна команда, као помоћ Дринској дивизији упућује 7. пук, Четнички одред и Батаљон Срба добровољаца. Остале јединице требало је да врше притисак на својим секторима, док се од команданта Источне војске, генерала Сараја, захтева да за појачање Дринске дивизије упути француско - руску армију. Наравно, то није усвојено, уз изговор да би дошло до мешања јединица, а тиме и до тешкоћа у снабдевању и командовању!
Отварање Капије слободе
За одсудни напад на Кајмакчалан, који се налазио у центру удара, одређен је 30. септембар. План је био да крила српских јединица изврше најпре притисак на бугарске положаје Старков зуб (лево од центра) и Кочобеј и Вируту (десно од центра), како би се Бугари збунили, а затим би уследио и главни напад, усмерен ка врху Кајмакчалана. Извршене су и неопходне припреме: Четнички одред је сменио проређени 4. пук и што је важније, повећан је број артиљеријских оруђа, нарочито оних тежег калибра, који су изградњом путева, привучена ближе положајима. После снажне артиљеријске припреме, која је почела у зору 30. септембра, десна колона кренула је у напад на Кочобеј и Вирут. Убрзо, јуришем, Вирут је заузет, затим бугарским противнападом изгубљен, па поново освојен! Међутим, Кочобеј се држао чврсто и даље у бугарским рукама. Лева колона, услед густе магле, одустала је од напада на Старков зуб и усмерена да помогне удар на главни циљ - Кајмакчалан. Снажна артиљеријска припрема, дотад невиђена на Солунском фронту, из свих расположивих оруђа, почела је у 8.40 и трајала пуна три сата! Ова страховита паљба разорила је жичане препреке, ровове и заклоне. Бугарски војници, који су преживели ову паклену ватру, психички потпуно потресени и избезумљени, чучали су у разрованим рововима, пуним мртвих војника.
Српска пешадија кренула је у напад под заштитом артиљерије у 11.30 часова. Баш када су били близу, огроман црни облак заклонио је врх и почео као авет да се спушта ка Србима. Ова природна појава деловала је негативно на људе са пренапрегнутим живцима, који су преживели свашта, па су неки, не знајући о чему се ради, почели да се колебају... Ипак, снажни талас српске пешадије је незадрживо улетео у маглу и бугарске ровове. Почела је борба бајонетом и кундаком. Војници и једне и друге стране, растурени по групама у густој магли, налетали су бајонетима једни на друге. Коначно, око 14 часова, Бугари су у нереду одступили ка Црној реци. Ројеви зрна још су звиждали кроз ваздух, када су српски војници исправљали оборену пирамиду. Кајмакчалан је освојен! "Врата Србије" коначно су отворена!
Плато прекривен лешевима
На ову вест, почело је славље по рововима Солунског фронта и позадинским јединицама у могленској равници. Српска Врховна команда издала је проглас, у коме се каже: "... Јунаци, отели сте му топове, заузели сте орлово гнездо, силну тврђаву и сву наду непријатељеву, заузели сте Кајмакчалан. Врата за нашу милу Србију отворили сте!"...
Међутим, бој још није био готов, док год су Бугари држали Кочобеј и Сиву стену, са којих су артиљеријском ватром с обе стране гађали плато Кајмакчалана. Кочобеј је пао 1. октобра, а неколико дана касније, после тешких борби, заузети су Сива Стена, Старков зуб, Старков гроб и Флока. Падом ове линије положаја, битка је коначно добијена. Овај успех, скупо је плаћен људским жртвама. Само Дринска дивизија је за 22 дана, колико је битка трајала имала близу 4.000 људи избачених из строја. Од тога, око 1.000 мртвих и 2.500 рањених! Бугарски губици били су још већи. Цео плато Кајмакчалана био је густо прекривен лешевима, преко којих је морало да се прескаче! После ове битке, Кајмакчалан је добио нови надимак - "Крвави камен".
Потпуно деморалисани губитком најважније тачке одбране, бугарски војници повукли су се у долину Црне реке и према положајима у високим планинама, на северу. Што је био још горе по њих, пад Кајмакчалана искористиле су и друге савезничке јединице и кренуле у офанзиву. После низа крвавих борби у луку Црне реке, српска војска је продрла око 40 км у сопствену територију и 19. новембра заузела Битољ. Крајем 1916, доласком зиме, операције су постепено замрле. Зараћене стране су се утврдиле на новим положајима, који су постали обележје Солунског фронта. Ови положаји ће коначно бити пробијени, тек септембра 1918...
Наоружање и опрема
Српска пешадија била је опремљена трометним пушкама Манлихер-Бертје М1907/15 и митраљезима Сент Етјен М1907 калибра 8x50р Лебел, рововским оруђима 58 мм Но1 и Но1 бис, са три врсте надкалибарних пројектила и ручним бомбама кашикарама Ф1. Артиљерија је добила пољске брзометне топове Шнајдер М1912 калибра 75 мм и хаубице калибра 120 мм. Ова оруђа су била слична онима које је српска војска користила у Србији, али муниција (нарочито упаљачи), прилично се разликовала. Брдска артиљерија је привремено добила спорометне топове Де Банж, али је предвиђена њихова замена модернијим од 65 мм. Формирана је и армијска тешка артиљерија, која се састојала од далекометних топова и тешких хаубица, такође француског порекла.
Бугарска пешадија била је наоружана аустроугарским пушкама и карабинима система Манлихер М1888/90 и М1895 калибра 8x50р Манлихер и митраљезима Максим и Шварцлозе. Артиљерија је била француског (систем Шнајдер) и немачког порекла (систем Круп и немачки службени артиљеријски материјал добијен као помоћ) различитих калибара.
