Извор: РТРС
На данашњи дан 1942. године усташе су у селу Кусоње, у близини Пакраца, убиле 473 Срба, подсјећају из Удружења "Јадовно 1941".
 |
Фото: ФОНЕТ |
Били су то углавном становници села Кусоње и околних села Драговић и Чакловац, али и дио српских избјеглица испод Козаре које су тражиле спас бјежећи од усташа.
Највећи број Срба убијен је тако што су натјерани у православну цркву Светог Георгија, која је потом затворена, затрпана сламом, поливена бензином и спаљена. Међу страдалима било је много дјеце. Одређени број дјеце и жена возовима су депортовани у логоре смрти Јасеновац и Стара Градишка.
Највећи део Срба убијен је тако што су натерани у православну цркву Светог Георгија, која је потом затворена, поливена бензином, затрпана сламом и спаљена. Они који нису стали у цркву, поклани су и побацани у оближње бунаре. Игром случаја, једна жена успела је да се извуче испод гомиле лешева и да се спаси.
 |
| Фото: Архивска фотографија пронађена у џепу погинулог припадника усташке јединице 1945. сада у власништву музеја Доња ГрадинаФото |
Међу страдалима било је много деце. Остала деца и жене потрпани су у возове и депортовани у логоре смрти Јасеновац, Стара Градишка…
Деца која су била нешто већа и радно способна подељена су хрватским породицама да би обављали послове у пољу. Мањи број мале деце је усвојен и покатоличен. Осталој деци се губи сваки траг и може се само слутити каква их је судбина снашла.
Део веће деце која су била радно ангажована у пољима после рата су успела да се врате у родно село и сведоче о овом страшном злочину.
| Јован Дучић: Две песме о Хрватима |
| среда, 05 децембар 2012 | |
СИНУ ТИСУЋЉЕТНЕ КУЛТУРЕ
Ти не знаде мрети крај сломљеног мача, На пољима родним, бранећи их часно Китио си цвећем сваког освајача, Певајућ’ му химне, бестидно и гласно.
Слободу си вечно, закржљала раcо,
Чек’о да донесу туђи бајонети, По горама својим туђа стада пас’о, Јер достојно не знаш за Слободу мрети.
Покажи ми редом Витезе твог рода,
Што балчаком с руку сломише ти ланце, Где је Карађорђе твојега народа, Покажи ми твоје термопилске кланце. С туђинском си камом пузио по блату, С крволоштвом звера, погане хијене, Да би мучки удар с леђа дао Брату, И убио пород у утроби жене. Још безбројна гробља затравио ниси, А крваву каму у њедрима скриваш, Са вешала старих нови коноп виси, У сумраку ума новог газду сниваш. Бранио си земљу од нејачи наше, Из колевке пио крв невине деце, Под знамење срама уз име усташе, Ставио си Христа, Слободу и Свеце. У безумљу гледаш ко ће нове каме, Оштрије и љуће опет да ти скује, Чију ли ћеш пушку обесит’ о раме, Ко најбоље уме да ти командује.
ХОРДА
Ми нисмо познали вас по заставама, Ни ваше хероје „од лавова љуће” Све на коленима вукли сте се к нама Носећ мач убице и луч паликуће. Без буктиња иде та војска што ћути, Пожар села светли за маршеве горде... Ваше громке химне не чуше нам пути: Немо убијају децу старе хорде. Поломисте више колевки, о срама! Него херојима отвористе рака, Подависте више њих у постељама, Него што сте у крв срушили јунака. Узели сте очи фрескама са свода, Главе киповима хероја из бајке; Спржили сте семе у страху од плода, И реч убијали убијајућ мајке! Пресити се земља од крвавог вала, Али вам победа не осветли лице; Јер ловор не ниче с буњишта и кала, Он је за хероје, а не за убице! |
