 |
| Аутор: Љубиша Радовић |
(Зач.1). 1.У почетку беше Логос (Ријеч), и Логос бјеше у Бога,
и Логос бјеше Бог
Са благословом Његовог Преосвештенства
Епископа Сремског
Господина Василија Вадића
KO БОГА ЉУБИ ЛАКО, ЉУБИ И ЧОВЕКА
.jpg)
Бог хоће да се сви људи спасу
и да дођу у познање истине
(1. Tим 2,4).)
У овој књизи песама ПОКАЖИ МИ ПУТ ауторка Ивана Прлина Никодијевић слави Бога појући Му из своје чежњиве душе, показујући нам пут, како једна Богољубива душа слави Бога, Пресвету Богородицу и Светитеље.
ПОКАЖИ МИ ПУТ је збирка песама, настала на основу дубоке љубави ауторке према Богу, Пресветој Богородици и Светима.
Песме су написане јасним и лепим речима,
исказане онако како сама ауторка мисли и осећа, по где кад и у стиху и у прози.
Искреност, скромност и љубав према свима су одлике ове душе.
Кроз песме провејава њена жеља, да се сви спасу и до познања истине дођу. Она пева нежно о Преславној Богородици, славећи Њене заштитничке молитве за спас људске грешне душе.
Пева о Господу, o Његовом рођењу, страдању, Васкрсењу и Вазнесењу.
Што је слика тамнија – то ће бити већи зрак сунца Христовог Васкрсења.
Јасно ставља до знања да је човек грешан и тиме свакога позива на покајање. Њене песме остављају поруку.
Ko Бога љуби лако, љуби и човека и свако створење Божије – лако љуби људе.
Свето Јеванђеље je основ њене мисли, којим Јеванђеље казује, како ћемо на земљи бити срећни, a на небу спашени.
Исус Христос, Спаситељ света, је Светлост, која људско срце и душу осветљава, вечито греје, a ум просвећује.
Живот човеков на земљи од вајкада је велика тајна и загонетка.
Сви се ми трудимо, да оставимо траг за собом, својим примером и делима, ма колико се задржали на овој
земљи.
На мене је посебно оставила добар утисак песма
.jpg)
„ПРИМИ ГОСПОДА“.
И да завршим речима молитве:
„ПОКАЖИ НАМ ПУТ, ГОСПОДЕ
– КОЈИ ТЕБИ ВОДИ
И ОД СВАКОГ ГРЕХА НАС ОСЛОБОДИ!“
Протојереј–ставрофор, Хаџи Душан Стефанов, Аустралија,
Лета Господњег, Мај 2013.
ГОСПОД ДАРУЈЕ ПЕСМЕ ДА СЕ ПИШУ
 |
| Св. Јован Дамаскин |
Када пред собом имате збирку од 85 песама и то песама које пишу не само позвани већ, пре свега, призвани, одмах на почетку запитате се: да ли је писац само аутор? Не. Јер, када се у стихове претачу (бого)мисли које извиру из вере, из дубине душе и срца, онда се рађа поезија, небоземна, настала као резултат христoчежњивог молитвеног живота.
Управо, такав живот је песникиње Иване Прлине Никодијевић, Српкиње, једне од оних наших жена, које су животне прилике и околности само физички одвојиле од отаџбине, али не и духовно. Ту везу са мајком Србијом Ивана осећа управо захваљујући светоотачкој, светосавској, крстоваскрсној Православној вери, којој припада свим својим бићем. Надахнута красотом српских Светиња, манастира и Цркава, кротошћу монаха и монахиња, испуњена миром који доносе свештеничке молитве произнесене у Светом Олтару Храма, Ивана из дубине душе шаље нам стихотворенија оплемењена љубављу и Љубављу – Господом нашим Исусом Христом.
Наслов песничке збирке Покажи ми пут, на први поглед, читаоца би могао да завара, мислећи да је аутор тај који тражи да му се покаже пут, узани, трновити пут којим се ређе иде.
Међутим, Ивана зна да је Христос Пут, Истина и Живот.
Зато су те речи са корице књиге упућене свима онима, који још трагају за истином, за храном од које неће огладнети, пићем од којег неће ожеднети. Трагају, дакле, за Литургијом, синергијом са Логосом.
Из те релације и корелације, Ивана благовести сву пуноту живота у Христу.
Збирка не почиње случајно песмама: Оче наш,
У храму и На Светој Литургији. Ауторка је упућена у Тајну, да без Храма и Богослужења у Њему нема црквености, нити истинског хришћанског живота.
Одшкринух врата, полако уђох,
у велелепни Храм.
Дођох Ти Мајко и Теби Христе –
да вам себе дам.
Желим да следим кораке ваше,
Христе и Богомајко!
Христу и Богородици она се обраћа као безгрешно дете, једноставним и топлим речима гледајући их лицем у Лице изговарајући:
Дођох (...) да вам себе дам
да следим кораке ваше.
Ето правилно постављеног почетка, ево темеља на којем се гради тврђава вере. Песникиња се од тог тренутка предаје у Руке Божије, отпочињући молитвено стиховни колоплет.
Полази од Христа, Сина Божијег, Јединородног, Оваплоћеног. А наслови и стихови песама посвећених Господу настају, између осталог, као резултат упијања Светих Јеванђељских поука и порука, црквеног појања, проповеди о вечном животу... Но, свему томе песникиња даје лични доживљај и печат: Роди нам се Христос Спас, Цар над царевима, Оче наш, Извор воде живе, Пустите децу к мени.... Али, истовремено осећа и своју немоћ (Господе, Покажи ми пут, Смири ме Христе,
Пред Тобом клечим, Вапај, Жеђ...). Не губећи веру, наду (Узданица, Небески Лекар, Подај Боже) и ослонац (Молим, Лек) Ивана не заборавља да на крају Господу заблагодари (У славу Теби, Спасе, Хвала Ти Господе, Господ ми дарова песме да пишем).
Међу овим и другим песмама тражити најбољу немогуће је. Стога, јер све су Светој Тројици упућене.
А оно што је у Његову славу и хвалу изречено, стапа се увек у једно, јединствено, непоновљиво, нераздељиво...
Кроз стихове о Богородици, Дјеви Марији, а преовладавају оне посвећене Чудотворним иконама, видимо бесконачност поверења које Ивана има у Пречисту, Преблагословену, Славну... Она Јој се, као и Христу, моли са истом усрдношћу и ревношћу, изливајући пред Њену боголикост све своје душевне патње, сву бол, дубоко свесна пале огреховљене људске природе која иште спасење
.jpg)
Пречиста ДјевоТеби се молим,
очисти ми душу
од греха и боли
Богородице Дјево
замоли Христа
да душа моја
опет заблиста.
Заступница целог света пред Господњим Престолом прожима целокупно Иванино биће. Зато Јој се песмама обраћа искрено, нежно, са умилењем, радосно осећајући како покајања и прозбе преумљују, препорађају. То најбоље видимо из песме Пресветој Богородици Беочинској:
.jpg)
О радости наше, и лепше и слађе,ко год лека тражи – у Теби га нађе.
О радости наше, о Мајко Премила,
у Теби је спас, у Теби је сила!
О радости наше, Владичице слатка,
излечи се душа која Те дотакла!
О радости наше, о Пресветла Мајко,
исцели се тело што Те се дотакло!
Средишњи део збирке оплемењују душу песме Светотројичне, богомољачке, понекад и дубоко психолошке. Овај циклус отварају стихови посвећени Иваниној Крсној слави, Светом Великомученику Георгију и Анђелу чувару.
Међутим, овде песникиња отвара душу на један посебан начин, износећи пред нас лично признање о грехољубивости живота. Лажне насладе и задовољства не доносе ништа осим осећања испражњености. Тај душевни вакуум, осећај одбачености, богоостављености ишчезава оног тренутка кад уследи повратак Цркви.
Све што радих
грех је био,
у греху сам се и родила,
ал чим уђох у Твој Дом –
ја се препородила...
Таму и страх замењују светлост икона, благоуханије Светитељских моштију, жеља за доброделањем и праведношћу. Тада незаустављива плима благодати потреса хришћанско биће и рађа се истинско покајање, метаноја. Јача жеља за напуштањем зла и прихватањем свега што је Богу драго и мило. Међутим, Ивана ту радост не жели да сачува само за себе, у себи, већ да је раздели, несебично подели са целим човечанством. Пред њом сада и(ва)скрсава један нови свет, кога гледа кроз Христа и у Христу, Који је њен Прозор у небо. Сумњи више нема места. Нисмо сами.
Тражити Доказ да Он постоји бесмислено је, јер Ивана зна да је даровани живот, то што постојимо, само по себи, сасвим довољно. И зато нам оставља један од најлепших стихова који гласи:
И онда када сидо неба срећан
прими Господа,
Он је вечан.
Све је друго
пролазно – знај,
приђи Господу,
себе Му дај.
Наша Ивана путује. Много. Но, њена велика љубав ипак су манастири. Места непресушне молитве, подвига, одрицања... Места тишине и мира, толико потребног неком ко је готово свакодневно изложен градској вреви. У тим српским задужбинама, лечилиштима душе и тела, Ивана такође тражи утеху, тражи одмор. У њима се осећа опуштено, пријатно, прихваћено. Разговара са монасима и монахињама, диви се тим архитектонским драгуљима српске прошлости. Обасјана и озарена непролазном светлошћу и светошћу Храмова, она не може а да не преточи у стихове, у прелепе српске пределе ушушкане, сву красоту домова молитве. Видимо је у
.jpg)
Студеници:
Студеници похрлимо
– Милост Божију осетимо.
Покајање ко потражи
– милом Богу биће дражи...,
Манасији:
Лепотица наша је –
манастир Манасија,
свакој души њена светлост –
као сунце сија...,
Раваници:
Раванице – лепотице,
цар-Лазара миљенице,
Светог цара задужбино,
наша дивна Светињо...,
.jpg)
Рукумији:
Светињо наша, Рукумијо славна,
тебе слави моја душа православна...,
.JPG)
У Фрушкогорској Петковици:
Светиња се дивна Петковица зове,
у њој се предано монахиње моле.
Песникиња не остаје равнодушна ни према оронулим, девастираним Храмовима, на чијим зидинама су видљиви трагови бурне српске прошлости. Песмом Обновимо храм позива на њихову свеукупну обнову. То је заправо једна општа порука за све Србе широм планете Земље, да не забораве духовне вредности и културно – историјски значај архитектонског блага које су нам завештали наши славни преци.
На крају овог песничког „ивањског“ венца, изатканог рајским нитима једне дубоко верујуће душе, поетеса Ивана бележи и своја осећања која су резултат љубави према онима што су свој живот потпуно посветили Христу.
То су наши живи али и упокојени епископи, високопречасни и високопреподобни оци и високопреподобне мајке. Тих песама нема много.
Нећемо их раздвајати, јер у Господу сви су живи. Тако читамо како су на Иваниној души печат вере оставили: српски патријарх Павле, архимандрит Јован из Тресија, отац Амвросије из Ковиља, старац Порфирије, мати Михаила, мати Иларија, отац Тадеј...
И круг је затворен. На почетку Христос – на крају Христос. Христос, Који ће поново доћи. Тај Суд чекамо сви, без разлике. Песмом о Његовом другом доласку Ивана затвара свој песнички (пр)венац и то у ритму српске средњовековне поезије – десетерцу. Пред нашим очима рађа се нова Небеска литургија.
Царство Божије отворено је за све и чујемо како одзвањају Христове речи:
И, ево, ја сам са вама у све дане
до свршетка вијека. Амин
(Мт. 28,20).
Збирком песама ПОКАЖИ МИ ПУТ упаљено је још једно кандило вере, исплетена љубитељима српске црквене поезије својеврсна бројаница душе коју ћемо, не само читати, већ сигурно „опет и опет у миру“ прочитавати...
Ђакон Петар Николић
Сремски Карловци
