Без обзира на борбена дејства на југоистоку Украјине, већина православних свештеника остаје са својом паством ризикујући сопствене животе. То је рекао Патријарх московски и све Русије Г. Кирил приликом сусрета с новинарима на фестивалу православних медија „Вера и реч”.
„Уверен сам да у овој ситуацији (борби у Украјини. – ИТАР-ТАСС) треба поступати онако како поступа апсолутна већина клирика који служе данас на југоистоку Украјине“ – рекао је Патријарх. „Знамо за жртве међу свештенством, за оне који су били подвргнути мучењима и свирепим испитивањима. Знамо и за храмове који су били подвргнути бомбардовању. Наравно, у тим условима остајати са својим народом представља подвиг“ – додао је он.
Према његовом мишљењу, ситуација када пастир оставља своју парохију и одлази „ненормална је с аспекта свештеничког призвања, због тога што спољне тешкоће не могу бити оправдање за напуштање сопственог служења“.
Упоредо са тим, Патријарх је истакао и то да не смемо осуђивати оне који су ипак отишли. „Њихов судија је Бог, а ми не знамо које околности су њих навеле на то“.
Оно што су принуђени да преживљавају православни у Украјини је лекција за све свештенослужитеље, сматра Патријарх.
„Никада не треба повезивати своје служење искључиво с материјално обезбеђеним и удобним животом, јер је то апсолутно погрешан приступ избору свог животног пута“ – закључио је он.
За последњих неколико месеци у Украјини су у пуцњави погинула три свештеника.
Експерти Руског института за стратешка истраживања (РИСИ) 1. августа су објавили статистичке податке на основу украјинских и руских медија о 62 случаја напада на храмове у Украјини и свештенике Украјинске православне цркве Московске патријаршије од почетка ове године.
Видео запис · Posted by С.М. on 3. август 2013. · Коментари су искључени
Према неким статистикама, преко 800 потпуно опремљених затвореничких кампова постоји данас на територији Сједињених Америчких Држава. У америчкој јавности се о њима јако мало зна, а зид неугодне тишине са понеком информацијом више о овим својеврсним логорима тек каткад пробијају “смели” појединци из тзв. алтернативних, „andergraund“ медија. Како год било, стварна “намена” ових сабирних, “концентрационих логора” остаје права непознаница у ширим круговима. Ипак, оно што се сигурно зна, то је да је оснивач кампова, по много чему енигматична ФЕМА (Federal Emergency Management Agency), односно Савезна агенција за управљање хитним случајевима (кризама), а која „незванично“ има готово неограничена овлашћења “над животом и смрћу” сваког грађанина САД.
Тако, ФЕМА у ванредним приликама (што у тумачењу ФЕМА-е представља широк појам – од потреса, пожара, урагана и поплава до вирусне пандемије, терористичких напада, рата и цивилних немира, вероватно и напада ванземаљаца) може заплењивати приватну имовину, управљати војним и полицијским снагама, руководити евакуацијама и смештајем цивила. Неки с друге стране, управо у овој последњој чињеници виде могућност перфидне злоупотребе агенције као изузетно опасног оружја у рукама америчке администрације у свим будућим евентуалним обрачунима са идеолошким непријатељима и истакнутим појединцима тј. отвореним противницима система и Новог светског поретка. Да ли то ФЕМА спрема “улогорење” управо таквим “непослушним” појединцима-одметницима?! Не, случај ФЕМА нема никакве везе са теоријама завере и не може се трпати у исти кош, нити се може више назвати само теоријом. Логори су изграђени, опремљени и празни… и неко се чека да у њих уђе, а припремљено је и педесет милиона пластичних мртвачких сандука. Ми се само с правом питамо: за кога, за када и зашто? Шта то смера ФЕМА?
Историјски гледано, ФЕМА је основана 1. априла сада већ далеке 1979. године директивом број 12127 америчког председника Џимија Картера. Оно што је занимљиво а везано је за ову агенцију јесте то да она из године у годину добија све шира овлашћења (за све и свашта), али и све већа буџетска и друга материјална средства. С тим у вези, посебну „наклоност“ ова агенција задобија за председниковања Џорџа Буша млађег, тачније после у много чему и до дан данас неразјашњеног напада на Њујорк и Вашингтон од 11. септембра. Овај период у 2001. години познат је и по доношењу доста контраверзног, и на „мала врата“ донетог Патриотског закона („Patriot act“). Реч је о закону који донекле представља прекретницу у “америчкој слободарској и демократској традицији”, јер је управо овај акт у многим аспектима укинуо или пак најуже ограничио до тада историјски признате слободе и права америчких грађана, а под (не)вештим изговором „борбе против свеприсутног тероризма”. Тако је амерички „крсташки рат“ против тероризма чији смо сведоци од 11. септембра иницијално утемељен на, условно речено, два стуба: спољном и унутрашњем. Спољни стуб заснива се на „превентивним“ војним интервенцијама САД у „непослушним“ земљама, какве су биле Авганистан, Судан, Ирак, Либија. Данас, након толико година америчког војног ангажовања и присуства, разних игара и игрица које је Вашингтон пласирао на територијама поменутих муслиманских земаља, чак и свима онима који су мање заинтересовани или упућени у савремене међународне прилике постало је мање-више јасно да се америчко свесрдно залагање за „праведнији свет без тероризма“ свело на војне авантуре чији основни циљ није ништа друго до остваривање геостратешких, нафтних и корпоративних интереса, за које ради влада САД. Други, унутрашњи стуб борбе против тероризма, је најуже повезан за тему којој је посвећен овај текст. Зато, вратимо се на тренутак на горе помињани фамозни “Патриотски закон.” Овај акт без преседана у америчкој легислативној традицији, између осталог, је:
– готово неограничено проширио овлашћења органа реда у претресима, провери телефонских и и-мејл комуникација, здравствених и других досијеа,
– повећао ограничења за страни обавештајни рад у САД,
– проширио овлашћења Министарства финансија да регулише трансакције, пооштрава контролу рада банака и борбу против прања новца,
– увео строжије имиграционе прописе и дискрецију за органе реда у притварању и депортовању имиграната,
– по први пут дефинисао појам унутрашњег тероризма.
ФЕМА логор у Кингвуду (Kingwood)
У самом духу “Патриотског закона” могли би се анализирати положај и улога ФЕМА, као и сврха њених логора. Раније сам истакао да су Савезној агенцији за управљање хитним случајевима дата изузетно широка (готово неограничена) овлашћења. У оквиру њих, агенција може у ванредним приликама као што су вирусне пандемије, терористички напади, ратна стања или грађански ратови руководити безбедносним структурама (војним, полицијским), координирати евакуацијама и старати се о смештају цивилног становништва. Управо у руковођењу безбедносним структурама и „бризи“ за евакуацију и смештај цивила, „мислећи“ појединци у Америци (који се налазе „ван система“, а које све више дискредитују оном познатом крилатицом „ма пусти те теорије завере…“) налазе погодан материјал за сумњу у добре и филантропске намере америчких власти када се говори о истинској улози и постојању „ФЕМА логора“. Наиме, врло је занимљиво за поменути, да је агенција у последњих десетак година врло интензивно радила на обнављању старих кампова направљених још за потребе Другог Светског рата, градећи потпуно нове кампове, те мењајући намену старих ваздухопловних база америчке војске у највеће кампове какве данас поседује са комплетном ваздухопловном, друмском и железничком инфраструктуром. Тако је данас више од две стотине оваквих кампова под директном управом ФЕМА-е у које се у сваком тренутку може сместити у распону од 5 до 10 милиона људи, док неки слободнији извори баратају цифром од чак 50 милиона. Ко све улази у цифру од тих 50 милиона људи? И данас, у условно мирнодопским приликама у САД, ове празне објекте обезбеђују на хиљаде америчких војника под пуним наоружањем. Од кога и за шта их чувају, и какве то онда тајне крију ови кампови да би део „радознале“ америчке јавности остајао константно ускраћен за одговоре на све учесталија питања која се односе на праву сврху њиховог постојања.
Претходна прича добија додатно на тежини ако се зна да се САД већ дужи низ година, под претњом опасности од тероризма, нуклеарне инвазије, систематично припремају за могућност увођења ванредног стања („Martial law“). Martial law би се у америчком значењу могао превести као „систем мера који ступа на снагу у тренуцима када армија преузме правосудну управу у земљи…“. Да ли се то, како поједини аутори истичу, у Америци након дешавања од 11. септембра и доношења Патриотског закона догодио „тихи преврат“ у врху, када су практично све кључне механизме и полуге власти преузеле војска и безбедносне (обавештајне) службе. Да ли су САД после 11. септембра постале војно-полицијска држава? Да ли је само медијски и глобално (спектакуларно) пропраћени удар авиона у зграде близнакиње могао да оправда чињеницу „плишаног“ преузимања свих кључних институција у Америци од стране одређених војно-корпоративних групација?
У америчкој јавности провејавају и информације да су ФЕМА кампови „спремни“ и да би постали потпуно оперативни у тренутку евентуалног проглашења ванредног стања (тзв. Martial law). Чак постоје и бројни снимци америчких војника који још у априлу 2000. године патролирају улицама једног тихог америчког градића, који је у том тренутку испресецан бројним барикадама постављеним на улицама једног насељеног краја. Шта се то увежбавало још тада? Ванредно стање или?
Излагање о ФЕМА „конц. логорима“, као превентиви у правцу обезбеђивања смештаја за америчке грађане у случају евентуалних терористичких нуклеарних напада на веће америчке градове не би била употпуњена уколико не бисмо сагледали и изанализирали један потпуно другачији и доста проблематичнији аспект овог камп-пројекта чији је оснивач Савезна агенција за управљање хитним случајевима. Помињао сам на почетку текста да многи антиглобалистички настројени појединци у Америци на целу „причу“ везану за ФЕМА не гледају никако другачије него на опасно оружје за „улогорење“ и смакнуће десетина милиона штрчећих противника Новог светског поретка и глобализма. Све њих би, према тврдњама водећих антиглобалистичких лидера у САД, требало прво обуздати а потом једном завек „сместити“ у фамозне пластичне (мртвачке) ковчеге. Наравно, у том систему се неће уклапати и следбеници Исуса Христа.
Педесетак милиона пластичних ковчега смештених унутар разгранате мреже ФЕМА логора на некога „чекају“ и то је сада већ непобитна чињеница и сурова реалност. И ту не може бити ни помена о било каквим теоријама завере. А то, ко ће, услед чега и због чега бити „смештен“ у исте, остаје нам на размишљање. Протестантски проповедник Дејвид Гејтс (David Gates) помиње сценарио банкрота САД (наравно циљаног краха) где би ФЕМА преузела команду и војска би имала задатак да за два сата опколи градове и забрани улаз и излаз, да се немири не би ширили на рурална подручја. У градовима би настао хаос, пљачке, убиства а са узнемиреним становништвом би се обрачунавала војска као и банде инструиране од власти. Ту би се уклонили они који не требају друштву или бар већина њих – социјални случајеви и бунџије. Гејтс помиње и Њу Орлеанс који је у аугусту 2005. погодио ураган Катрина, и опкољавање града од стране војске, његово затварање и кашњење помоћи док руља није подивљала, након чега су почеле пљачке, силовања и обрачун војске са народом. Овај случај Њу Орлеанса је занимљив из још једног аспекта, а то је да је ураган Катрина најављен и смишљено изазван. Занимљив је податак да је свим високом официрима америчке војске био забрањен одлазак на годишњи одмор до краја септембра пре догађаја у Њу Орлеансу. Многи за ову катастрофу, као и за многе друге криве ХААРП, систем антена на Аљасци, који је званично “центар за проучавање јоносфере”. Он то и јесте, али са другачијим циљем од оног који је представљен јавности.
Posted by С.М. on 30. октобар 2013. · Коментари су искључени
Могли бисмо данима да вапимо за истином, али слабо би нас ко чуо. Готово да не постоји медијски простор који би задовољио потребе становништва и основно начело новинарске професије, јер је она одавно у функцији естаблишмента, државне политике и крупног капитала. Гледалац је усамљен, неми посматрач. Он је неко ко не учествује, нема утицај, његов глас је попут хватање ваздуха рибе на сувом. Сатеран у ћошак – читалац, гледалац или слушалац, свеједно – губи својство „јавног мњења“, коректива друштвених догађаја. Присиљен је да узима наметнуто и то усваја као друштвено корисно, вредност од јавног значаја.
Како се то постиже? Применом техника о којима је писао, између осталих, и амерички лингвиста и филозоф Ноам Чомски, наводећи више стратегија којима се – коришћењем медија – манипулише становништвом. Чомски каже да је „кључни елемент друштвене контроле стратегија дистракције или ометања која ће одвратити пажњу јавности од важних питања и промена о којима одлучује политичка и економска елита, кроз технику континуираих ометања пласирањем безначајних информација. Стратегија дистракције је врло битна и за спречавање јавног интересовања за основна сазнања из науке, економије, психологије, неуробиологије и кибернетике“.
Друштвена контрола и одвраћање пажње, кључни су елементи којима се постиже уљуљканост становништва у процесу дисциплиновања масе и њеног помирљивог става о сервираном медијском садржају. Амерички писац научно-фантастичних романа, Коди Гудфелоу у књизи „Тиха оружја за тихи рат“ прецизније поткрепљује оно што каже Чомски: „Држите пажњу јавности далеко од стварних друштвених проблема, окупирајте им мисли питањима без важности. Држите јавност заузетом, заузетом, заузетом, тако да нема времена за размишљање, вратите их натраг на фарму међу друге животиње“.
Узмимо фарму као пример који нам се догађа сваког дана на једној од телевизија с националном фреквенцијом. У ријалитију таквог имена – „Фарма“, догађа се управо оно о чему Чомски и Гудфелоу пишу. Гледалац је обузет тривијалним садржајем – неретко ласцивним и вулгарним – и тако уроњен у животе актера те квазидраме, губи идентитет несвесно се поистовећујући са учесницима таквог ријалитија и његовим испразним садржајем. Сатеран је у тор.
У том тихом рату, како каже Гудфелоу, гледалац губи битку са самим собом занемарујући своје друштвене активности зарад конзумирања бљутавог садржаја туђих живота. Актери, који му свакодневно посредством медија гостију у дневној соби, увлаче га у простор у којем својом приземношћу доминирају „Фармом“. Хипнотисан догађајима унутар простора које припада „фармерима“, гледалац је под непрестаном тензијом у очекивању „драме“, сукоба који често клизи по оштрици жилета. Он је опседнут, заборавља да је саучесник у пролазности живота оних које посматра и чије наредне потезе очекује с нестрпљењем. То што му водокотлић у стану не ради данима, мања је брига од тога ко ће на „Фарми“ коме више пута поменути фамилију, разбити нос и изговорити више простаклука. Све док водокотлић у стану не изазове поплаву и комшије се не побуне, наш ће гледалац уживати у утеривању самог себе на исту ту „фарму“. А комшије, које – као и он – „уживају“ у таквом телевизијском садржају, такође не примећујући покварен водокотлић. Ни у свом, ни у туђем стану. Можда отрежњење дође оног тренутка када вода поплави целу зграду?
И док очаран новим „догађајем“ на „Фарми“, стрепи за свог фаворита међу „фармерима“, гледаоцу изнад – за сада непоплављене – зграде пролеће авион српског авиопревозника „Аир Србија“. Или бар он тако мисли! Помпезно најављен први лет авиона нове српске компаније, један је од елемената замајавање нације која при том не зна да ли та компанија уопште постоји. С обзиром на чињеницу да Влада уговор с компанијом „Етихад“ из Уједињених Арапских Емирата чува као свету тајну, прво путовање, првог потпредседника Владе Александра Вучића, првим авионом домаће компаније (за коју не знамо да ли постоји) представља још једну „фарму“ у низу оних које настају за вишедневну употребу. Постоје индиције да страни партнер „Етихад“ није уложио ни цент у српску цивилну авијацију, чији су авиони већ два пута пунолетни. Њихова старост мери се деценијама.
Промотивни лет и давање „првом“ авиону име Новак Ђоковић, само је бацање прашине у очи становништву које свим чулима упија “Фарму”, и само животарећи на „фарми“. Надлетањем зграде нашег гледаоца, авион прави буку која сакрива суштину, истину о српској авиокомпанији. С обзиром да гледалац о позадини партнерства српског и уједињеноарапског капитала у новој фирми не зна ништа, наставља да посматра „фармере“ у њиховом свакодневном послу измузавања здраве логике и вређања интелигенције просечног становника. Уосталом, наш гледалац много и не брине о чистоти потписаног уговора, он ионако новац за путовања авионом нема, потребан му је за случај да примети да му водокотлић у стану одавно не ради.
Иста телевизијска станица с националном фреквенцијом, на свом трећем, кабловском каналу преносила је сахрану Јованке Броз, некада прве даме комунистичког света и супруге бившег машинбравара, маршала и доживотног председника СФРЈ, Јосипа Броза Тита. То исто могло је да се гледа и на првом програму Јавног сервиса, РТС-а. Гледалац је, за краћи период, морао да се одрекне „Фарме“. Заправо да из једне, себе пресели у другу. Нико га није питао да ли он то жели. Али, он на то пристаје. У тексту „Само цензуром (Зашто је лакше одрећи се Косова него медијске каљуге?) “, Слободан Саџаков, реагујући на апел академика Ивана Јевтића који је позвао Академију, али и Владу Србије да реагују против ријалити емисија као што су Фарма и Велики брат које, према његовом мишљењу, угрожавају ментално стање нације, каже: „Коме треба пуно доказивати да је реч о капитулацији мозга и дебаклу смисленог живота, њему се доказати и не може. Јасно је да су ово вредносни судови, као што су и изјаве дотичног академика о угрожавању менталног стања и ‘нездравости’ утицаја медија, такође, вредносни судови. Томе би неки други, животно заинтересовани да се све наведено настави, парирали својим , ‘вредносним судовима’ и аргументима типа ‘народ то воли’, ‘гледано је’, ‘то је демократија’, ‘промени канал ако ти се не свиђа’, итд.“ Саџаков даље каже: „Истина, сасвим је погрешно везати протест и згражавање само за једну или две емисије. Оне јесу ‘популизам у свом најчистијем и најогољенијем облику’, али никако нешто што је изузетак и ‘инцидент’. Спорни ријалитији су само ‘заоштрени део’ дискурса најгорих приградских кафана који је одавно пренет у медије, сегмент одвратног дефилеа сваковрсног неукуса, будалаштина и бизарности са радним временом 0-24“.
Свако задирање у преображај медијске сцене представља ризичан подухват који подразумева консеквенце које реформаторе могу скупо да коштају. Прочишћење медија подразумева и раскринкавање појединаца, институција, група и центара моћи којима медијска слика, каква јесте, одговара. Због тога је и покушај да се медији врате изворној улози, у условима у којима тренутно постоје, редак и спорадичан, углавном на нивоу теоријског. А практично, наш главни јунак – гледалац остаје на „фарми“ док му с плафона цури вода из поквареног комшијиног водокотлића, не примећујући да и његов водокотлић није исправан. То не види ни комшија у стану испод његовог, којем вода, такође, капље с плафона. Шта чинити? Никако не доводити машинбравара, јер тај се не разуме ни у шта, а и довољно их већ имамо. Потребан је озбиљан водоинсталатер да заустави бујицу. Онај који ће да укроти поплаву а да не изусти: „После мене потоп“.
Posted by С.М. on 28. фебруар 2012. · Коментари су искључени
„Међу вуковима опстати овци је тешко али није немогуће, јер нам Господ каже на који начин ми можемо и међу вуковима опстати као овце Његове. А то је: да будемо мудри као змије и безазлени као голубови. Мудрост ће нас сачувати да не постанемо плен, да нас вуци не раскину, односно да нас непријатељи не онемогуће. А безазленост и доброта ће нас сачувати да ми не постанемо вуци.
И данас, и кроз векове, колико је пута долазила мисао многима да се међу вуцима не може опстати друкчије него само као вук – међу Турцима само као Турчин! И колико је њих који су због тога одлучили да се потурче и потурчили су се! А ли они други наши преци, браћо, остали су овце Христове у име љубави Његове.
Треба имати, дакле, мудрости. Развијати мудрост Богом дану, све више и више, а паралелно са тим развијати и доброту. Јер, мудростбез доброте прелази у злоћу а безазленост без мудрости прелази у глупост. Ниједно ни друго више, него да будемо ‘мудри као змије а безазлени као голубови’.
‘И мене су гонили, и вас ће гонити’, говори Господ. С тим морамо бити начисто и припремити се да и притом останемо како треба, какви су и преци наши били: људи Божији, народ Божији. И онда, кад дође крај живота нашега, ући ћемо у радост блаженства Царства Небескога. То и јесте смисао и циљ нашег живота. Бог вас благословио!“
Патријарх Павле
Беседа одржана 21. фебруара 1995. године у патријаршијској капели Св. Симеона Мироточивог у Београду
Без обзира на борбена дејства на југоистоку Украјине, већина православних свештеника остаје са својом паством ризикујући сопствене животе. То је рекао Патријарх московски и све Русије Г. Кирил приликом сусрета с новинарима на фестивалу православних медија „Вера и реч”.
ФЕМА логор у Кингвуду (Kingwood)
Локације ФЕМА логора (увећај слику 
