На простору Балкана од Косовског боја бележе разни хроничари у записима својим појаву својствену слободарским народима.
Долазак у земљу којој прети погибељ и затирање народа њенога од завојевача који огњем и мачем намеће своју власт, красио је кроз векове добровољце или драговољце како их бележе старији хроничари.
Срби су вазда помагали праведну одбрамбену борбу угњетених, јер су и њима помагали у њиховој вишевековној праведној одбрани домова и Отаџбине од разних «носилаца боље сутрашњице».
Затирани од Османлија, Млетака, Аустрије и Угарске, на ветрометини између исламских и римокатоличких «усрећитеља» били су вековима и жртве и прогонитељи.
Сви су завојевачи желели да их покоре било силом било перфидно, нудећи им привидну «крваву слободу» да као крајишници чувају границу наспрам суседне велесиле, која угрожава неку тамо далеку престоницу коју они не би ни видели за кратког живота свога.
А то је заправо значило да треба за корист туђина да затиру своју српску браћу која живе у суседном селу или варошици уз границу само у некој страној држави, која има такође престоницу тамо далеко, а овде на крвавом разбојишту живи само један народ.
У периодима мирног живљења силом су или исламизирани или римокатоличени.
Вишевековни напор окупатора на српској земљи ипак није успео да затре Светосавље, српско православље, које је одржало свест о народности и свест о суверености на својој земљи.
Ту свест плаћали су најбољи српски синови ценом скапавања или на османском коцу или на католичком конопцу, док пре више од два века један добровољац није повео борбу за обнову српске државности.
Карађорђе Петровић и ако је у аустријском «фрајкору» (назив за српске формације ) научио ратовати знао је да само православна Русија искрено и братски може помоћи, ту ослободилачку борбу коју ће Леополд Ранке назвати српска револуција.
Од тада почиње перманентни процес руско-српског прожимања и помоћи у трновитом успону српске државе, коју ће скоро два века у интервалима покушати да затру разни «усрећитељи», који јој кроје «одрживе» пројекте у њиховим глобалним плановима.
Након стицања аутономије у границама Отоманске империје млади и просвећени књаз Михаило ће иако школован у Пешти и Бечу потражити тајном дипломатијом помоћ православне Русије, за своју идеју ослобођења и уједињења словенских народа у заједничку државу.
Изазваће тако против себе бес моћних европских империја које зближава заједничка жеља да затру руску царевину и раздробе руску земљу, а сам ће бити жртва обрачуна две српске династије које полажу право на вођство.
Када је оправдана побуна Мађара против бечког двора прерасла у неоправдану намеру затирања српског народа у тадашњој Угарској, притећи ће својој браћи у помоћ драговољци војводе Стевана Книћанина, са знањем српске власти и подршком целокупног народа у праведној борби.
Иако је од бечке царице добио ласкаву титулу, у старости својој Книћанин ће ипак живети од пензије из Русије!
Светски а руски књижевници Лав Толстој и Достојевски описати ће величину и идеале борбе српског народа за ослобођење дела своје Отаџбине у којој учествују многобројни Руси, који су и борци и старешине и лекари и милосрдне сестре, али и племство и цвет интелигенције руске.
Светло име добровољац нарочито ће постати слављено у дводеценијској оружаној акцији у Старој Србији, коју проводе најсвеснији и најодлучнији патриоти у жељи и намери да протерају турске окупаторе.
Турска, аустро-угарска и британска штампа једнодушно ће их прозивати да су продужена «руска рука» на Балкану, јер су задојени идејама руских мислилаца и књижевника који су их наводно потакли на гесло — «Балкан балканским народима»!
Зато што четују назваће их народ српски именом «четник», којим означава добровољца, посебног борца за слободу и правду.
Њихове вође постаће и пример и идеал младих у свим јужнословенским народима, који теже да збаце јарам окупације и створе своје слободне државе.
Стотине добровољаца похрлити ће у Србију и Црну Гору како би учествовали у сламању вишевековне отоманске окупације и ослобађању испод ропског јарма, у Првом балканском рату. Многе од њих ће због тога прогонити и убити аустро-угарски режим почетком Великог рата, плашећи се да су у добровољцима постали лучоноше слободе и правде!
Након ослобађања делова своје Отаџбине у Првом балканском рату српска војска ће се наћи у тешком проблему јер нема оружје за ново ослобођене војне обвезнике, који желе да се оспособе за одбрану земље.
И ако је потреба за занављањем наоружања након руско-јапанског рата била њен приоритет, Русија ће ипак одвојити 120.000 пушака система Мосин-Наган. Зато што српски арсенал у Крагујевцу није производио такву муницију допремиће се у Србију и 200.000.000 метака за те пушке, ценећи реалном ратну претњу Аустро-Угарске српској држави. Ова неопходна помоћ српском народу била је добровољни братски поклон.
То ће омогућити српској војсци да трупе из новоослобођених крајева наоружа, а целу III армију и преоружа. Већ у августу 1914.-е браниће успешно ове руске «винтовке» и народ и Отаџбину. Наиме, «винтовка» је тада назив од миља код Срба у Србији а «московка» код Срба у Црној Гори за ове пушке.
После ослобађања Београда 1944.-е помоћи ће Совјетска армија народноослободилачку војску у Југославији са комплетним наоружањем за 17 дивизија, како би се ослободили од фашистичке окупације и протерали окупаторе из своје земље.
Почетком деведесетих година прошлог века «винтовке», «шпагини» и «дегтарјеви» (већ отписани) поново ће бранити угрожене Србе у западним деловима тада заједничке државе, од повампиреног нео-фашизма.
У новопроглашене државе РСК и РС стићи ће поново руски добровољци да помогну братском народу у часу његове погибељи, јер нео-фашисти почињу нови рат са Русијом, а сваки почетак креће са Балкана како нас учи историја.
Српски народ из РСК и РС неће заборавити ту братску помоћ, али ни нео-фашисти неће заборавити како је дуго памћење српског народа.
Зато је и дат обавезујући налог актуелној власти у Србији да се у тренутку када се у Малорусији (Украјина) води борба за одбрану угроженога православнога народа руског, под хитно донесе срамни заком о добровољцима.
Намећући тезу о «псима рата» што је карактеристика њихове историје и њихових пулена, ЕУ и НАТО покушавају да облате часно име – добровољац као нешто мрско, нељудско и слободарском народу страно.
Они који су организовали неофашистичке фаланге које су деведесетих година прошлог века убијале, клале и силовале у српским земљама, нису тада условљавали доношење таквих закона код себе!
Актуелни председник Републике Србије и сам је пошао деведесетих година прошлог века у добровољце, да брани угрожени народ свој у Западној Славонији!
Сада када НАТО и «еуроунијати» намећу такав закон српском народу, он треба и да га потпише и притом изгуби своју душу (православну!).
Пре потписа нека се сети стихова великога Његоша: „Коме закон лежи у топузу, трагови му смрде нечовјештвом.”
.
Витали Жучни
Извор: Фонд стратешке културе
