Због тога не смемо имати илузија да Америка не може поново да разбуца Србију изнутра.
Академик Милорад Екмечић: Од нас се тражи да окренемо леђа Русији, Влада тај захтев мора да одбаци. Све је остало онако као што је било крајем јуна 1914. године. Ако би дошло до сукоба у Европи, Американци би били генерали.
Србија се налази у деликатној ситуацији, јер је српски народ свестан чињенице да је Русија била једина земља која га је подржавала и у којој је увек гледао једног ослободиоца – каже поводом нових притисака Запада на званични Београд да промени свој став према догађајима у Украјини академик Милорад Екмечић, неспорни ауторитет за историју Срба Новог века.
С друге стране, истиче, Велика Британија је, у свим српским ослободилачким покретима, од Карађорђевог времена наовамо, била на страни Турске. И смрт Карађорђа се веже за британску политику. Политика Аустрије и Британије је битан елеменат за његову ликвидацију, а не, као што се каже, његовог кума Милоша Обреновића.
— Сада се од нас захтева да се понашамо као политичка елита у Црној Гори и окренемо леђа Русији. Влада тај захтев, вели категорично, мора да одбаци. Не сме се Америка толико острвити на Србе да им побрише сваки траг повезаности са Русијом.
Чак и Аустрија, па и читава Европа?
— Нажалост, Европа која је створила модерну цивилизацију, пред нашим очима губи тај значај и претвара се у једну колонију, где се све битне одлуке доносе у Вашингтону. Ако би опет дошло до неког великог сукоба у Европи, будите сигурни, у том сукобу би генерали били Американци, а војници Европљани.
Мора се знати да Србија није случајно везана за највећу словенску земљу?
— Није реч само о словенским осећањима ни о православљу, у питању је стратешка веза. Русија је преко Србије, како сам написао у једном тексту за руску Думу, потврђивала свој статус велике силе на Балкану и губила тај статус. То само Горбачов и Јељцин нису схватили. Није случајно Петар Велики, гледајући према Медитерану, слао своје људе Србима и примао српске изасланике у Русији. Свако вече гледам руски дневник на руском језику и време које показује велики часовник на Спаској кули у Кремљу, који је направио један српски калуђер. Те су везе, дакле, давнашње и дубоке.
Србија није само у деликатном положају у односу на ЕУ и Русију?
— Србија је у једној општој кризи, у каквој вероватно никада није била у својој историји, с ужасним последицама које је приватизација у привреди оставила на читаво друштво. То је пре свега криза спољне задужености. Комунизам је у Србији био створио полуиндустријско друштво, које су неспособни политичари из идеолошких разлога уништили. Мислили су да рушећи комунизам све треба преко ноћи претворити у приватно власништво. И то, по формули Регановог либералног капитализма, који је уништио све тековине које је капитализам до тада створио.
Да ли је историја учитељица живота, као што се од античких времена мисли?— Давно сам написао да је историја учитељица живота, али да увек учи са закашњењем, када та подука ником не треба. У оном што се дешава пред нашим очима данас управо видимо да се од историје врло мало научило. Први пример је широка расправа о узроцима Првог светског рата 1914. Све је остало онако као што је било крајем јуна 1914, када је пукла вест да је Франц Фердинанд убијен у Сарајеву.
Учесници у тим расправама великом већином нису историчари – када се урачунају и они који о томе имају диплому. Један од првих који се јавио са књигом у којој оптужује Србе је историчар са универзитета у Кембриџу. Злоупотребио је славно име универзитета на коме предаје, јер иза књиге стоји један незналица. Не ради се о зломислећем писцу, него игноранту.
Мислите на Месечаре Кристофера Кларка?
— У причама у тој књизи се помиње да је Србе оптужио за Начертаније Илије Гарашанина 1844, и за Сребреницу. Јадник, не зна да на универзитету у Оксфорду (рукописно одељење Балиол Колеџа) постоји одговор да Начертаније о Великој Србији није написао Гарашанин нити је оно било тајни план. Прва верзија је објављена на енглеском и француском језику у часопису Форин офиса Портфолио августа 1843. Иза тога је стајао писац и дипломата Дејвид Уркварт. Цели свет је тада полазио од учења да је нација заједница језика и да се српски језик простире од Копра код Трста до данашње границе Албаније код Бара. Форин офис је од тога мислио да направи једну државу под туторством Аустрије, против Русије и њених планова на Балкану.
Данас од једне државе имамо шест?
— Уместо језика, влада принцип – барем на тлу бивше Југославије – да је нација заједница истог веровања и посебно цркве. Најбоља дефинција хрватског језика била би да је то „генетски модификовани српски језик”. Уместо „корисно, хасновито”, измислили су „учинковито”. Црногорски језик није срамота једног народа, српске нације и неписмене интелигенције, него срамота цивилизације. Новине пишу да у Рашкој области неки траже да им се све са српског преведе на бошњачки. Бити будала на Балкану је данас врлина и испољавање права човека.
Добрица Ћосић је једном упитао да ли је данашња Католичка црква још увек црква?
— Од споразума папе Војтиле и председника САД Регана 1984. године створена је нова Света алијанса. Римокатоличка црква је признала масонске организације, постала је инструментум империи за освајање света. Није у питању да ли пут из Рима за Београд води преко Јасеновца, него да се могући црквени раскол код Срба не претвори у тихо разбојиште над којим ћемо плакати. Можда су код мене посреди неки страхови које под старе дане обнављам о ономе што се десило 1941. Дечак од тринаест година из првог суседства хвалио се мом брату од девет година да „смо ти тату убили” и смејао му се. Људи су звери ако их црква не води правим путем.
Поново је у жижи расправа о канонизацији Степинца. Шта је у овом случају историјска истина?
— Када се потеже питање става СПЦ према намери Ватикана да Степинца прогласи свецем, треба почети од историјске истине да није у питању сам Степинац, него став Католичке цркве и папе Пија 12. о судбини Срба након формирања хрватске независне државе. Степинац је још 1936. године створио Чисту католичку акцију у Хрватској. Том приликом је у инструкцијама изложио неопходност да хрватски народ напусти пројекте Влатка Мачека и његове странке о решењу хрватског питања стварањем аутономне Хрватске у југословенској федерацији. Уместо тога, треба за вођство узети „револуционарни покрет” око усташа Анте Павелића у Италији, па на „револуционаран начин” створити независну државу, Божју државу (Цивитас Деи), до реке Дрине. У тој држави је од самог почетка предвиђана ликвидација православног становништва.
На саветовању војних старешина са представницима хрватске владе на Сушаку 31. октобра 1941. закључено је „да хрватска влада има потпуну подршку Свете столице (тотало аппогио) да у Хрватској преведе највећи могући број православних и Јевреја у католичку веру”. У Хрватској Католичка црква је до данас имала више значаја за политичко вођство Хрвата него све њихове политичке странке заједно.
Има ли то утицаја и на преговоре о признању Степинца за свеца?
— Без сумње има, али ја се не усуђујем да о томе неком држим буквицу. Није у питању један нови светац у Католичкој цркви. Ту милост римски папа проглашава као што је маршал Тито проглашавао своје народне хероје. Сви Хрвати које је папа из „цркве у Хрвата” проглашавао светим су ту почаст добивали из политичких разлога, а не због улоге у ширењу правог веровања.
Један из Славоније (Тавелић) је проглашен свецем, јер је у 17. веку, након пораза Турака под Бечом 1683, покрштавао муслимане и православне, и Славонију претварао у католичку покрајину. И у случају Степинца не награђују светог верника, награђују политичара, који од 1936. ствара темељ усташкој држави, преко пројекта у својој Чистој католичкој акцији. Њој подижу споменик, а не кардиналу који се, наводно, безазлен као овчица патио у комунистичком затвору. Сем онога што сам ја цитирао у књизи из усташке литературе, о њој нико ни слова да прозбори. Ту је одговор на ваше питање да ли је историја учитељица живота. Ето, није.
Сва је прилика, касни са подуком и у Украјини?
— Морали бисмо дубље посматрати шта се збива у Украјини, јер се та пошаст сутра може десити и нама. Не одмахујте руком. По Украјини католици отварају своје школе, у Кијеву и католички универзитет. Данашња римска црква шири по свету свој школски систем. Не бих се изненадио да се, после недавног сусрета представника Римске курије и Светог синода СПЦ у новинама појави наслов да је српска влада прогласила Ватикан за стратешког партнера. Једном ће тражити неко местанце за католички универзитет у Србији. Бумо видели! Кијев је био средиште православне теологије и свих наука уопште. Тамо се школовао и наш Јован Рајић. Данас га претварају у католички град.
Путин је своју историјску улогу почео као велика личност у историји Русије, какви су били Петар Велики, Стаљин, али његово државничко дело још није завршено. Западни медији га називају диктатором, упоређују с Хитлером?
— Путин је изабран на слободним изборима и не може се говорити о диктатору. По томе би се могло говорити и о америчкој двопартијској диктатури. Својевремено су амерички новинари писали о Стаљину да има харем тринаестогодишњих девојчица, Совјетски Савез је Стаљин, то је диктатура, то је тиранија. Иза тога се не види један народ доброте, какав је руски народ. Он је народ Достојевског, а не Толстоја. Ја бих поручио Американцима, али ме наравно нико неће чути, нека се прибоје да у Русији после Путина не дође неки Брко. Рецимо један Жириновски, који је још пре двадесет година рекао: „Аљаска је наша земља”.
Историју Срба новог века (1492-1992) завршавате речима: „Будућност гледамо кроз таму”.
— Ситуација у којој се данас налазимо даје тој реченици више значаја него што га је она имала када сам то написао. Све што се дешава са Србијом дешава се у једном општем развоју коме је основа стварање новог система великих сила. Америка је остала последња суперсила, али она је управо због тога дошла у кризу и понаша се онако како се понашала Аустроугарска пред 1914. Америка је данас у сличном стању, и рађа неповерење света да је велика сила, и да може рационално да организује будућност човечанства. Тешко је наћи човека који није нагрижен једним осећањем против Америке.
Шта је данас Србија за Америку?— Један фактор споредног значаја у свим питањима сем стратешког. Балкан, и Србија на Балкану као водећа земља, земља која је имала највише ослободилачких покрета, земља чији је ослободилачки покрет ушао у историју Источног питања, као један од битних фактора разарања Османске империје, игра изузетно важну улогу за будућност.
Америка уверава своје јавно мњење да Србија има само једно својство на Балкану, а то је да отвара или затвара Русији капије. Због тога не смемо имати илузија да Америка не може поново да разбуца Србију изнутра, да нам се у једном тренутку поново може десити 27. март.
У Синоду СПЦ, у Академији наука, у свим установама и свим слојевима друштва Америка има неког на кога би се могла ослонити ако би хтела да сруши и ову Србију. Тешко нама ако то заборавимо.
Кажете да је православље обезглављено?
— Српска, Руска и Грчка православна црква, под вођством атинског архиепископа, а не васељенског патријарха, јер он је амерички човек, а то се једном мора учинити, треба да дају иницијативу да се на Светој Гори изгради један православни центар. Тај прави мали градић, по могућности на морској обали, имао би универзитет на коме би се говорило грчким, институте, библиотеку, велики храм. Русија би морала да материјално помогне при његовој градњи.
Зашто баш Света Гора? Први пут износите такву идеју?
— Нигде је досад нисам поменуо. Само име Света Гора нешто значи, то римокатолици немају.
(Вечерње новости)
Министарство спољних послова Немачке
