УКРАЈИНА: Шпански добровољци на страни Проруса против Кијева (Видео)

Двојица шпанских добровољаца придружили су се проруским јединицама које се у источној Украјини боре против казнене експедиције кијевске хунте. Они за “РТ” кажу да је њихова намера да шире истину осукобу који се одвија на истоку ове земље.

Анхел Давил-Ривас, (29), и Рафа Мунез, (28) стигли су у Доњецк пре две недеље да би понудили своју помоћстановницима источне Украјине.

“Оно што видимо овде јесу свим средствима немилосрдно бомбардовање и напади по цивилима од стране снага кијевске војне хунте. Они покушавају да освоји градове, шаљући и плаћенике да убијају новинаре и да шире терор и страх да би деморалисали сваку особу која може и хоће да каже истину о томе шта се овде дешава“, рекао је Давил-Ривас.

Шпански добровољци још нису ангажовани у борбама и наглашавају да је њихов главни циљ да се откријеистину о томе шта се дешава на терену.

Давил-Ривас је истакао да се уверио да Русија није присустна на овом подручју и да би могла да уради више упогледу хуманитарне помоћи.

“Никада нисам видео руског професионалног војника; једино сам видео руске цивиле, добровољце као и  што смо и ми. Мислим да би Русија требало да учини више за ове људе - не са оружјем, али да макар медицински помогне “, рекао је шпански добровољац.

Давил-Ривас позвао друге људе широм света да дођу у источној Украјини и помогну на било који начин колико и како могу.

“Више људи мора да дође овде. Ако они не желе да узму оружје, они могу да помогну у нечем другом: у кухињи, чишћењу, ширењу истине у земљи из које долазе, као и да прате са својим очима ситуацију на терену. Важно је да што више људи дође овде, а сви не морају нужно да буду само војници“, закључује шпански добровољац у источној Украјини Анхел Давил-Ривас.

(RT – превод Србин.инфо)

САД су навеле ЕУ да санкцијама пуцају сами у себе!

МОСКВА – Влада Русије је увела забрану на испоруку намирница од меса, рибе, млека, поврћа и воћа из Европске уније, САД, Аустралије, Канаде и Норвешке на годину дана. Ово је Дмитриј Медведев саопштио на седници владе у четвртак. Самим тим, кабинет је почео да извршава указ председника Владимира Путина који је потписан у среду, пише Глас Русије.

Путин – европски партнер (Фото: кремлин.ру)

Суштина указа руског председника састоји се у томе да се Русија одриче увоза пилетине из САД, воћа из Пољске и осталих намирница из земаља које уводе санкције према Русији. Они који су покушали да врше притисак на Москву могу да задрже своју робу коју су раније испоручивали на руско тржште.

Притом је председник истакао потребу да се не дозволи пораст цена у земљи за намирнице које су уврштене у руске санкције. У пракси ово значи нагло повећање куповине ових намирница у земљи и иостранству.

На пример, на тезгама руских продавница више неће бити пољског воћа и поврћа. Пољска се назива највећим извозником јабука на свету. А почасну титулу Пољска је умногоме успела да освоји захваљујући руском тржишту. Придруживши се европским санкцијама према Русији Пољска је скоро сигурно остала без овог звања и сад за то може да каже „хвала“ Еропској унији. Укупна количина воћа и поврћа коју је Пољска испоручивала Русији износила је око милијарду евра годишње – то је трећина укупног пољског извоза ове врсте производа, наводи Глас Русије.

Прочитајте још:

Фишлер: Извозити у Русију преко Балкана

А за руске произвођаче и њихове колеге из других земаља које не учествују у санкцијама, сва ова ситуација представља нову шансу. Већ су се појавиле вести о томе да ће шеф руског контролног органа који прати квалитет страних испорука пољопривредних производа, Сергеј Данкверт, разматрати с министарством пољопривреде Турске могућност повећања увоза воћа и поврћа из Турске у Русију.

Осим Турске, спремност да повећају испоруке својих производа у Русију најавили су земље Латинске Америке и низ земаља из Азије. Оне добијају могућност да брзо повећају испоруке у Русију и да за дуго времена учврсте свој нови удео на њеном тржишту.

Ово се односи на намирнице које у укупном износу вреде неколико милијарди долара. Европска унија је, испунивши жељу Вашингтона о санкцијама против Русије, сама „пуцала“ у себе. А уједно је помогла руским произвођачима и омогућила другим земљама да повећају извоз у Русију.

Ово ће се вероватно односити и на Турску – пошто би било чудно да турски извозници пропусте такву прилику. Јер, они се налазе у повољном положају због територијалне близине и већ успостављених веза. Ипак, у овом случају се ради о тенденцији која је јачала и без помоћи Европске уније.

Турски извоз у Русију се у периоду од 2004. до 2013. године повећао скоро четири пута, а руски извоз у Турску се у истом периоду отприлике утростручио. Недавно је Турска предложила Русији да у међусобним обрачунима пређу на националне валуте како би се ослободиле трошкова такозване „доларске дипломатије“ САД. Ови процеси ће се сад такође вроватно убрзати – што ће бити само на корист економијама двеју земаља.

Извор: Глас Русије

ИЗЕТБЕГОВИЋ ПРИЗИВА ТУРКЕ: Ердоганова победа је и наша победа, он је наш вођа и наш понос!

Вратили сте понос, дигнитет исламском народу. Зато високо дигните заставе за нашег лидера, за нашег председника Тајипа Ердогана. Он носи нашу заставу, он носи наш понос, он носи заставу коју је носио покојни Алија Изетбеговић, занео се Бакир Изетбеговић.

МОСТАР – Актуелном турском премијеру Реџепу Тајипу Ердогану, који данас очекује победу на првим непосредним председничким изборима у Турској, подршку је дао бошњачки члан и председавајући Председништва БиХ Бакир Изетбеговић називајући га “нашим вођом” и оцењујући да његова победа на изборима представља победу свих муслимана на свету, јавила је хрватска агенција Хина.

Изетбеговић се, како наводи хрватска агенција, директно видео-везом укључио у завршни предизборни скуп Ердогана у суботу, а турски премијер је у истом јављању позвао Бошњаке да живе у слози заједно с Хрватима и Србима у БиХ.

Видео-снимак укључења Изетбеговића у предизборни скуп у Турској пренео је велики број интернет портала у БиХ.У време укључења у завршни предизборни скуп Ердоганове Странке правде и развоја (АКП), у Високом у БиХ се одржавала промоција књиге о Ердогану. Када су камере у директном укључењу приказале дворану у Високом, у којој су присутни носили турске и босанскохерцеговачке заставе, на скупу Ердоганове странке проломио се громогласан пљесак.

Притом је Изетбеговић поручио да очекује од турског народа да Ердогану поклони најмање два мандата за све што је учинио за оживљавање и јачање турске државе, као и за све муслимане, најпре Бошњаке у Босни и Херцеговини.

“Вратили сте понос, дигнитет исламском народу. Зато овде у Високом сви стојимо пред тобом из поштовања према прворазредном муслиманском лидеру. Зато високо дигните заставе за нашег лидера, за нашег председника Тајипа Ердогана. Он носи нашу заставу, он носи наш понос, он носи заставу коју је носио покојни Алија Изетбеговић у крвавом босанскохерцеговачком рату”, рекао је Изетбеговић у обраћању.

Он је додао да његова победа представља победу милијарду муслимана од Каира до Босне и Херцеговине.

“Твоја победа је наша победа. У Каиру, у БиХ, широм исламскогсвета, милијарде људи се моли за твоје здравље и твој успјех. Победићеш сутра и доћи до коначне победе”, додао је Изетбеговић.

Ердоган, који је фаворит на данашњим председничким изборима у Турској, узвратио је да воли БиХ и Бошњаке и позвао их на суживот са Србима и Хрватима.

“И ми волимо БиХ и све Бошњаке. И ми чинимо све и молимо се да имате суживот заједно са Србима и Хрватима. Бићемо с вама и увек с вама”, рекао је Ердоган, како преноси Хина.

Погледајте снимак.

Право на хуманитарну инвазију

недеља, 10. авг 2014, 14:30 -> 14:42

Весна Кнежевић, дописница РТС-а из Беча

Западна дипломатија присиљена је овог тренутка да бира између две хуманитарне ситуације: оне у Ираку и друге источној Украјини. Списак хуманитарних драма овог лета је, истина, дужи, али логиком ситуације, та су се два жаршита наметнула као хитни сигнали са потенцијалом да мењају стратешку карту света. Истовремено, руској дипломатији се ускраћује право на било какву аутономију у избору хуманитарне ситуације чија би логика њу присиљавала на активност.

Зашто овде говоримо о хуманитарним акцијама као објектима који би некоме "припадали" и ко онда на основу тог власничког односа добија право и да их решава?

Саманта Пауер на седници Савета безбедности

Разлога би било више, али непосредни повод је овог пута говор о ситуацији у Украјини, који је у петак у Савету безбедности у Њујорку одржала Саманта Пауер, амбасадорка Сједињених Америчких Држава у Уједињеним нацијама.

"Тамошња хуманитарна ситуација се мора решавати, али не од стране оних који су је изазвали. Свако даље унилатерално уплитање Русије у украјинске послове - укључујући и оно које би се спроводило под изговором хуманитарне помоћи (...) тумачило би се као инвазија," изјавила је Саманта Пауер.

Овако би, на основу те изјаве, изгледао коначно јавно дефинисан логички постулат међународне дипломатије: Онај ко изазове хуманитарну ситуацију, нема право да је решава.

Али ако се то прихвати као правило - то онда искључује право Сједињених Држава да интервенишу у Ираку. Невероватно је да Пауерова сама није дошла на идеју да са том реченицом - коју је иначе ставила на Твитер, што значи да је сматра врло успешном и ефектном - нешто логички није постављено како треба.

Повратак у Ирак

На дан када су Русима поручили да "не могу решавати хуманитарну ситуацију у Украјини коју су сами изазвали", Вашингтон се вратио у Ирак да решава хуманитарну ситуацију коју је сам изазвао, припремио и оставио иза себе у војној интервенцији која је трајала осам година, од 2003-2011. године.

Чињеница да Американци нису намерно изазвали, припремили и оставили хаос иза себе у Ираку ни мало не помаже како би се катастрофална слика данашњег Ирака показала у позитивнијем светлу.

Под Садамом, у Ираку је живело око 1,5 милиона хришћана - у годинама после интервенције и још више после повлачења Американаца 2011, њихов број је спао на 300.000, од тога већ сада добар део у бекству.

Курдски борци у Ираку

Уз све то, нико озбиљно не доводи у питање потребу да се у Ираку морало нешто хитно предузети како би се зауставило, барем на кратко омело, брутално обрачунавање ИСИЛ-а са хришћанском мањином, мањинским муслиманским религијама и културним реликтима цивилизације која се на тим подручјима развијала три хиљаде година.

Ни једна европска земља, ниједно хришћанско друштво, није у ова два дана од почетка америчких ваздушних напада на војне позиције ИСИЛ-а довело у питање мотиве који су Вашингтон навели на тај корак.

Чак је и један део регионалних режима уређених по принципима политичког ислама, иако донедавни финансијери ИСИЛ-а, задовољан да је неко нашао начин да заустави снаге средњовековног калифата.

Тај "неко" могу бити само Сједињене Државе: Оне су једина суперсила која је овом свету још преостала, оне располажу средствима, техником и вољом да помогну у Ираку; на све то, нема три године да су оданде изашли, значи та им је култура ако не блиска, онда барем позната.

Чак и кад се занемари сва иронија таквих аргумената, остаје чврста чињеница, да је апсолутно у реду да се Америка врати у Ирак и покуша да поправи катастрофалну хуманитарну ситуацију чији су елементи расли од 2003. године.

Али - да ли је то још уопште могуће? "Обама води мало рат против ИСИЛ-а", коментарише немачки Шпигл и тиме, с позиције хришћанских култура, друштава и политике у односу на регион Блиског истока и Месопотамије, поставља кључну дилему.

Питање, може ли се са ИСИЛ-ом "мало" водити рат, личи на оно да ли је могуће "мало" возити бицикл или "мало" бити трудан.

Укратко, Сједињене Државе су за себе узеле право да се врате у Ирак и закрпе рупе које су оставиле у осетљивој религиозно-етничкој структури те велике земље од скоро 30 милиона становника.

Медији немачког говорног подручја не доводе у питање морал те одлуке, само њену изводљивост. Јер, ако је Вашингтон имао проблема да види ствари на прави начин још док је на терену командовао постсадамовском цивилном управом, зашто би сада боље видео из птичје перспективе?

Прогонство из Украјине

Кад Саманта Пауер одржи говор о хуманитарној кризи, онда то има додатну тежину, не само зато што она представља Вашингтон у Уједињеним нацијама. Она је и ушла у политику преко хуманитарних тема, на њима докторирала, на њима изградила властити морални статус. Њена специјалност је препознавање границе преко које хуманитарне катастрофе постају геноцид.

Украјински војник у Доњецку

Успут, у говору од пре два дана успела је и да створи нову политичку категорију "хуманитарне инвазије". Како та категорија изгледа у пракси видели бисмо ако би Москва "под изговором хуманитарне помоћи", како каже Пауер, одлучила да проблем седамсто хиљада избеглица из источне Украјине на својој територији третира као хуманитарну ситуацију која тражи хитан одговор.

На оптужбе да у источној Украјини страдају цивили, украјинске власти обично одговарају да су оне "отвориле коридор" како би се цивили склонили "из зоне операција" и прешле на сигурну територију - најбоље на руску страну, одакле се онда вероватно не морају ни враћати.

Наравно да медији немачког говорног подручја преносе позиве украјинских власти цивилима "да се склоне док се пуца", али ретко ко реагује на ванземаљску логику таквих порука. Један од за сада ретких изузетака представља извештавање Кристијана Вершица, дописника аустријског ОРФ-а из Доњецка.

Његови обрачуни са водитељком у студију - која га најављује фразом "у источној Украјини се опет пуца и опет има мртвих" више нису само информативни, већ постају и забавни. На питање из студија "а зашто се цивили не склоне, као што им је саветовано?", Вершиц је недавно одржао кратко предавање из подручја хуманитарне логистике, у смислу: "А где да се склони милион људи у земљи без инфраструктуре?"

У Русију? Зашто не, ако ће им то спасити главу, али то онда није непозната хуманитарна категорија, она се зове етничко чишћење, или се барем тако звала на Косову 1999. и у Босни 1992-95. Сада се, када су у питању јад и мука становништва источне Украјине зове "претња хуманитарне инвазије".

Први пут се не рачуна

"На Обами се видело колико му тешко пада одлука о ваздушним нападима на Ирак", извештава Шпигл из Вашингтона и преноси Обамину изјаву како "Сједињене Државе не могу да интервенишу сваки пут када на свету постоји нека криза".

Сваки пут би сигурно било претерано, али како би било да се Сједињеним Државама одобри право да се враћају на место својих неуспешних војних интервенција и поправљају ствари? И да их нико не гњави због тога - ни Савет безбедности, ни Москва, ни Пекинг, ни властити конзервативци? На тај начин би Сједињене Државе коначно дошле до биланса успешних интервенција из другог пута. Или из трећег - онда је познато да и Бог помаже.

Све што је потребно је само да им прва интервенција буде неуспешна, а то није тешко. После тога следи бриљантна mea culpa вашингтонске администрације, када се избеглицама у курдско-хришћанској Нинива-региону из авиона бацају вода и крекери, док се на хиљаду метара надморске висине крију од ножа сунитских екстремиста.

Такав бланко-чек би био разумно решење, поготовo када се узме у обзир да повлачење из Авганистана тек предстоји.

Отпори таквој идеји долазе међутим из самог срца америчке администрације - онај ко је изазвао хуманитарну кризу, нема право и да је решава, тврди амбасадорка САД Саманта Пауер.

Патриот Матоши, Албанац који је погинуо за "калифат"

недеља, 10. авг 2014, 12:38 -> 12:50

Још један Албанац са Косова погинуо борећи се у редовима радикалних исламиста у Сирији. Патриот Матоши био је ученик гњиланске медресе и миљеник локалног имама Зекрије Ћазимија. Смена на челу албанских добровољаца у ИСИЛ-у.

Патриот Матоши, Албанац из Гњилана, убијен је снајперским хицем негде на ратишту у Сирији, објавили су џихадистички портали, не откривајући друге детаље.

Патриот Матоши

Приштински медији наводе да је Матоши, пре одласка у Сирију био ученик гњиланске медресе, односно "миљеник локалног имама Зекрије Ћазијима".

Наводе, такође, да је "касапин" Лавдрим Муџахери, који је постао познат пошто је на интернету објавио фотографије егзекуције дечака у Сирији, смењен са места команданта албанских бораца.

На његово место постављен је Ридван Хакифи.

У редовима радикалних исламиста у Ираку и Сирији бори се неколико стотина добровољаца са Балкана, укључујући и око 150 Албанаца.

ПОРУКА ЏОНУ КЕРИЈУ: Руси долазе!

КИЈЕВ – У централним градовима Новорусије, Доњецку и Луганску, ситуација је све критичнија. Доњецк је јуче од раног јутра био изложен јакој артиљеријској ватри украјинских снага. Како су саопштиле снаге самоодбране, град је под опсадом.

Прича се , прича да Руси долазе…Фото: Џон Кери (TheBlaze.Com)

- Десило се оно на шта сам ја више пута упозоравао – рекао је командант снага самоодбране Игор Стрелков.

Украјинска војска је тешком артиљеријом са територије аеродрома Доњецк започела гранатирање града око пет сати ујутру по локалном времену. У првим извештајима, није се говорило о броју жртава.

Истовремено, тешка ситуација је и у Луганску, граду који је већ седам дана без струје, воде и телефонских веза. Несташица је лекова, хране, воде за пиће, горива.

Нема довољно возила хитне помоћи, не раде погребне службе. Људи су приморани да погинуле и умрле сахрањују у двориштима својих кућа. Луганск је до сада напустило више од половине становника, али у њему и даље живи око 250.000 људи.

Истовремено, власти у Кијеву су се похвалиле како су спречиле (наводни) покушај Русије да пошаље војнике преко границе у Украјину, под изговором да шаљу хуманитарну помоћ. По речима заменика шефа канцеларије украјинског председника Валерија Чалија, у договору са Међународним комитетом Црвеног крста у Украјини, хуманитарни конвој са мировњацима наводно је требало је да уђе у земљу како би изазвао свеопшти сукоб. Он је додао да је овај покушај спречен дипломатским каналима јер је председник Украјине хитно звао шефа америчке дипломатије Џона Керија како би овај – зауставио Русе.

Вашингтон је раније упозорио Русију да ће сваку њену даљу интервенцију у Украјини, чак и под изговором испоручивања хуманитарне помоћи, гледати као на „инвазију Украјине“.

Извор: Вести онлајн

Снаге ДНР напустиле Саур-Могилу, али је држе под топовском и ракетном ватром

У ЗАСЕДУ - ЗАЈЕДНО СА УКРАЈИНСКОМ НАЦИОНАЛНОМ ГАРДОМ - УПАЛО И НЕКОЛИКО ЊЕНИХ АМЕРИЧКИХ ИНСТРУКТОРА

• Командир батаљона „Восток Александар ХОДАКОВСКИЈ: „Ми смо Саур-Могилу држали са 30 људи. Последњих дана су их Укри нападали са 15 тенкова. Имали смо четири погинула, а 18 наших је било рањено. Нисмо могли да им обезбедимо лекарску помоћ, па су нам двојица умрла. Тако смо дошли до тога да на Саур-Могили имамо само пет људи способних за борбу, а још су били испуцали сву муницију”

         НАЈВИША кота у Донбасу – Саур-Могила (277 метара) – тренутно није ни у чијим рукама.

         Недељама уназад, то брдашце је контролисао вод Армије Доњецке Републике, али га је данас под борбом напустио јер је испуцао сву муницију и спао на неколико бораца.

         А Украјинци, који су на њега јуришали и положили у тим узалудним нападима стотине глава – не усуђују се још да се на њега попну. Не само зато што зазиру да је минирано.

         Против неколико бораца ДНР током последња два дана наступала је 25-та украјинска бригада, али њени припадници се – по наредби – не пењу на сам врх јер по њему „ору” артиљерија и вишецевни ракетни бацачи „Град” Армије ДНР.

         Само напуштање Саур-Могиле је командир батаљон „Восток”, Александар Ходаковскиј, описао овако:

         „Морам да одам признање упорности са којом је украјинска армија наваљивала на Саур-Могилу. Чак и наши прекаљени борци су тешко подносили поглед на падине брда по којима су лежали њихови погинули. Тамо леже стотине њихових војника. Наши борци су повремено морали да стављају гас-маске јер се од њиховог „мириса” није могло дисати.

         Ми смо Саур-Могилу држали са 30 људи. Последњих дана су их Укри нападали са 15 тенкова. Имали смо четири погинула, а 18 наших је било рањено. Нисмо могли да им обезбедимо лекарску помоћ, па су нам двојица умрла. Тако смо дошли до тога да на Саур-Могили имамо само пет људи способних за борбу. Артиљеријском ватром смо успели да отерамо украјинску оплопну технику, па су наши борци успели да се извуку, заједно са рањеницима. Други разлог повлачења је то што су већ били испуцали сву муницију”.

         Иначе, војни врх Доњецке Републике је објавио да су у заседу његових одреда – заједно са украјинском националном гардом – упало и неколико њених америчких инструктора.

Категорије: 

Quo Vadis, Orbi?

ЗЛОУПОТРЕБЕ ПОЈМОВА: Толеранција, транспарентно, мултикултуралност

Спекулацијом појмовима „толеранција“ и „транспарентно“ отвара се простор за утицај и продор нових друштвених заједница, па макар оне биле и хомосексуалне, па макар и то прихватање урушило читав систем досадашњих породичних вредности.

Испитивање језичке употребе, читај злоупотребе појмова: толеранција, транспарентно, мултикултуралност окрива нам позадинску идеју која се користи у покушају промене друштвених вредности Срба. Анализом језика врло брзо налазимо да су поменути појмови праћени одређеним фразама, например: отворено друштво, или родна равноправност. Фразе се користе као подупирачи наведених појмова, показујући правац њихове језичке употребе. Међутим није проблем у појмовном подупирању, пошто свака фраза може добро послужити као помоћ у разумевању неког појма. Проблем настаје када се примена израза или фразе наметне са једном доминантном језичком употребом. Дакле, када се наметне искључиво значење једног појма у језику, што је код поменутих израза случај.

Данас је ово наметање присутно преко политике, и квази стручне јавности, која језичка спекулисања користи за остварење својих циљева. Језик у том смислу постаје само још једно средство у циљу промовисања нових животних вредности чијим прихватањем може доћи и до промена људских реакција.

Добар пример за такве манипулације налазимо код НВ организација које се финасирају из средстава страних влада. Управо се оне истичу појмовима толеранције, транспарентности, мултикултуралности, транзиције, демократије. Према томе уопште није случајно што су ови изрази доспели у наш друштвено политички живот, јер ако манипулишете њиховом језичком употребом, онда истовремено постоји опасност манипулисања и њиховим садржајем.

Другачије речено, ако се прихвати стандард језичке употребе појма којим се манипулише, постоји могућност да се уједно стандардизује и прихвати порука која је садаржана у њему. Слободније говорећи примена поменутих језичких образаца, не треба само да утиче на смисао изговорених речи, већ и да нам сугерише на пожељне друштвене поступке. Стога појмовне норме више не служе само за стандардизацију језичких употреба и начина говорења, већ и за показивање у ком правцу треба образовати вредност читаве државе. За потребе шире манипулације користе се позајмљени појмови из других језика, а један од разлога је што се постојећи појмови у српском језику већ употребљавају у одређеном значењу.

Према томе уопште нећемо остварити подједанке учинке уколико истовремено искористимо појмове „транспарентно“ и „провидно“ иако су синоними. Биће да је њихов језички смисао и порука коју носе када се употребе сасвим различита. Зато се и не открива исти смисао када кажемо „транспарентно друштво“ за разлику од фразе „провидно друштво“. Израз „провидно“ у нашем језику се другачије користи за разлику од израза „транспарентно“, зато је за злоупотребу овај први неупотребљив, и морао је бити замењен другим и подеснијим синонимом. Према томе, појму транспарентно не одговара фраза „провидно друштво“, али зато откривамо да се најчешће користи уз фразу „отворено друштво“ како би се указало на нова очекивања јавности.

Видимо да се у овој употреби заговара јавност и доступност државних органа другим државама, али и отвореност појединца према новим идејама. Треба рећи да је појам „транспарентно“ повезан и допуњив употребом и значењима других појмова из исте бранше, као например толеранција, и мултикултуралност. Сви они чине нераскидиву заједницу која подесно службује различитим облицима манипулисања.

Тако се рецимо појам „толеранција“ у својој доминантној и наметнутој употреби користи за стварање попустљивог друштва. То јест да „образује“ људе у правцу прихватања нових светских кретања ма каква она била. Овај појам озбиљно треба да утиче на промену људских реакција, тако што ће својом употребом сугерисати промену нашег понашања, то јест захтевати од нас да без пружања отпора прихватимо оно што нам долази, без промишљања о последицама.

Максима толеранције би могла да гласи: „Бити попустљив према другим идејама, без испитивања њихове позадине, прихватити друге људе без обзира на њихово понашање, и друга мишљења без обзира какве вредности садрже.” Смисао толеранције испуњен је поруком прихватања зла које нам се чини и то без борбе и примерене ракције на такав чин. Циљ је стварање тромог и умртвљеног друштва које губи сваку потребу да се одупре неистини. Ово откривамо као имератив дужности који је постављен пред човеком модерног друштва.

Спекулацијом појмовима „толеранција“ и „транспарентна“ отвара се простор за утицај и продор нових друштвених заједница, па макар оне биле и хомосексуалне, па макар и то прихватање урушило читав систем досадашњих породичних вредности.

„Моралност“ и „врлина“ према овим наметнутим значењима огледала би се у прихватању нових организација чак иако су оне секташке, магијске и окултне. Када се овим појмовима још придода „мултикултуралност“ и „демократичност“, онда добијамо оружје којим можемо разорити не само један језик већ и читаве државе. Наиме, стандаризације наглашених појмовних употреба уче нас прихватању нових животних начела, све зарад одобравања и утицаја погубних марила.

Само једна од последица може бити заборав сопствене културе у којој смо поникли, унижавање свог народа, до прихватања да је он злочиначки и то без доказа. Појмовни притисак још треба да оствари полако и постепено померање граница у одобравању исконструисаних лажи. Да човек постане неосећајан када му се подметну лажне идеје, или историјска кривотворства.

Данас НВ организације веле да будемо толерантни у службу заборава злочина који су почињени над нашим народом. Са друге стране измишљају се ратни злочини који се стављају на терет читавом народу. Значи Србине очекује се од тебе да на сервиране историјске фалсификате останеш равнодушан, миран и питом. Да прилагодиш своје карактерне особине када су у питању напади на лично достојанство, културу, историју и да ћутиш без борбе!

Према томе када се поједине организације, политичари или појединци служе овде наведеном злоупотребом појмова толеранције, мултикултуралности, демократичности и транспарентности, онда је циљ подешавање и штимање моралности државе и друштва. Заправо сугерисање и откривање шта је оно пожељно што од „ученог“ и „просвећеног“ човека очекује јавност. А очекује да мења све нормалне реакције када су у питању напади на један народ, прихватајући нове идеје, чак иако су искривљене, као што је например идеја транссексуалног друштва, која покушава да избрише све природне и Богом установљене разлике између полова. Фраза „родна равноправност“ постављена је као параван који најчешће језички подупире ову срамотну замисао.

У практичном деловању навдени изрази покушавају да успоставе систем вредности за будуће геенерације које треба да постану идиотске, лоботомизоване и неосетне за врлинско и верско наслеђе које су добиле у амнет да чувају. Утицај језика додатно треба да разлабави нашу чврсту везу са тим наслеђеним, и прогласи га заосталим. Првенствено да постави мултикултурално друштво које ће бити добар сервис за даље манипулисање.

Лек је да никада не прихватимо наметнуте обрасце уобличене оваквим језичким злоупотребама, и да их прогласимо погубним, порочним. Даље, да сваку прилику искористимо како би поменули врлине које су красиле и сачувале наш народ вековима. Да јасно каже ко како ту није била вредна идеја демократије, већ жртве која се даје за одбрану народа. Да истакнемо како није било места толеранцији, нити другим изразима којима смо данас храњени. Ипак било је дуготрпељивости која нас учи да на зло злим не узвраћамо, али да се боримо за своје лично достојанство и ближње када смо угрожени.

Зато народе српски увек истакни оне жртвенике за отачаство, који су покољењу оставили траг слободе и добра, траг достојан да се помене увек и у свакој прилици. На крају поменимо да наведене злоупотребе појмова скрнаве човеков дар смисленог говорења унижавајући га у потпуности. И коначно да не полемишемо са онима који нам већ годинама просипају лажи, већ се окренемо истинској врлини.

(Двери – Душан Ранчић)

Свети Апостоли и ђакони: Прохор, Никанор, Тимен и Пармен и други

Ова четворица беху из броја седам ђакона и из Седамдесет апостола. Остала тројица ђакона беху: Стефан, Филип и Николај. Стефан првомученик празнује се засебно 27. децембра, а Филип 11. октобра. Николај није ушао у ред светитеља због своје јереси. А она прва четворица немају посебних дана празновања, него се сви спомињу у овај један дан, 28. јула. Прохор је био рукоположен од апостола Петра за епископа никомидијског. Био је неко време на служби код светог Јована Јеванђелиста, и на острву Патмосу забележио је откровења, која је чуо са уста светог Јована. Потом се вратио у Никомидију, где уложи велики труд око обраћања народа у веру. Сконча мученички у Антиохији где би убијен од неверних. Никанор свети пострада у Јерусалиму истог дана кад и свети Стефан архиђакон, а ускоро за њим и две хиљаде других хришћана, које побише злобни Јевреји. Тимон беше епископ у Арабији, и пострада за Христа на крсту. Пармен умре на очи апостола, и од ових би оплакан и погребен.

ДЕТАЉНИЈЕ

Свети Мученик Јулијан

У време цара Антонина свети Јулијан пређе из Далмације у Кампанију Италијанску. Беше млад и красан младић, душом сав предан Господу. На путу срете војнике царске, који иђаху да хватају хришћане. „Мир вам, браћо!” ослови их Јулијан. По таквом поздраву и по кротости лица младићева војници закључише, да је он хришћанин. На њихово питање одговори им Јулијан: „Хришћанин сам, родом из Далмације”. Још им Јулијан отворено призна, да путује с циљем обраћања идолопоклоника к јединоме живоме Богу. Војници га бездушно тукоше и најзад бацише у неки ров, где седам дана проведе без икакве људске хране. Но јави му се ангел Божји, који му даваше небесну храну. Изведен на суд Јулијан оста тврд у вери као дијамант. Видећи његово мужевство и непоколебљивост у вери, тридесет људи обратише се Христу Господу. Осуђен на смрт свети Јулијан клече и уздиже молитву Богу, благодарећи за свој мученички подвиг и молећи Га, да се смилује свима онима који буду поштовали спомен његов. Би посечен секиром, и предаде дух Богу.

ДЕТАЉНИЈЕ

Свети Преподобни Павле Ксиропотамски

Син цара Михаила Куропалата. Са сјајним образовањем, са ретком мудрошћу и уједно кротошћу Прокопије (тако се најпре зваше) беше у својим младићким годинама предмет дивљења целог Цариграда. У једној повељи цар Роман Старији назива га „највећим од свих философа”. Но бојећи се да му се душа не погорди и не пропадне од људске славе, овај сјајни младић обуче се једнога дана у рите просјачке и дође у Свету Гору, где прими монашки чин од знаменитог светитеља Козме. После дугих усамљеничких подвига он обнови Ксиропотамски манастир, а мало за тим сазида нови манастир Светопавловски, где у старости и сконча. Када се тај манастир освештавао, цар Роман пошље на дар велики део Часног Крста, који се и до данас тамо чува. Каже се за овога светитеља, да је проповедао Јеванђеље у Македонији и Србији. Претрпео је многе муке од злога цара Лава Јерменина, иконоборца, и упокојио се 820. г. Пред смрт своју свети Павле рече братији: „Ево стиже час, који је душа моја увек желела и од кога се тело моје увек страшило”.

ДЕТАЉНИЈЕ

Свети Мученик Јевстатије

Овај мученик Христов беше војник у Анкири. Потргнут на суд он се не уплаши никаквих мука, но слободно хваљаше име Господа Христа. Војвода Корнилије нареди, те му провртеше стопала, провукоше конопац и вукоше човека Божјег до неке реке, па га бацише у реку. Силом Божјом спасен и од рана исцељен, он се јави војводи потпуно здрав. Када га војвода виде жива, толико се устраши, да извади мач и самог себе прободе. Јевстатије поживе још неко време и сконча у Господу 316. године.

ДЕТАЉНИЈЕ

                                                                                                                                                                     Свети Мученик Евстатије Анкирски

Свети мученик Христов Евстатије бејаше војник у Анкири. Пошто беше хришћанин он би изведен пред војводу Корнилија. Упитан, он смело исповеди Господа Христа; зато би бездушно бијен. Потом му провртеше стопала, провукоше конопац и вукоше га од града Анкире до реке Сангаре; при томе војвода иђаше за њим и посматраше. ..

ДЕТАЉНИЈЕ

Свети Мученик Акакије Млади

Свети мученик Акакије, млад по годинама, пострада у време цара Ликинија, пред кога би изведен на суд. Пошто исповеди Христа, Акакије би по наређењу Ликинијевом обешен и струган, па затим предат игемону Терентију. Овај врже мученика у котао пун вреле смоле, зејтина и оцта; али светитељ, чуван благодаћу Божјом, остаде неповређен...

ДЕТАЉНИЈЕ

Света Мученица Дросида

Дросида мученица би стављена у златни левак, и тако сконча.

ДЕТАЉНИЈЕ

Обновљење Храма Пресвете Богородице у Диаконисима

ДЕТАЉНИЈЕ

Света Преподобна Ирина Хрисоваланте

Родом из Кападокије; од знатне фамилије; била намењена за невесту цару Михаилу III (842-867 г.) и онаху Св. Теодоре царице; но она по савету Св. Јоаникија Великог изабрала за своје обиталиште Цариградски женски манастир Хрисовалант, и раздавши све имање своје она се постриже у том манастиру. Због својих подвига она се брзо прочу, стече свеопште поштовање најпре у манастиру, затим и ван манастира. И на општу жељу свих патријарх Цариградски Методије (843-847 г.) је постави за игуманију обитељи. Велика подвижница и узорна руководитељка у духовном животу она привуче у свој манастир многобројне пострижнице. Упокојила се 921 године. Данас постоје два дивна њена манастира у предграђима града Атине у Атици.

ДЕТАЉНИЈЕ