недеља, 10. авг 2014, 14:30 -> 14:42
Весна Кнежевић, дописница РТС-а из Беча
Западна дипломатија присиљена је овог тренутка да бира између две хуманитарне ситуације: оне у Ираку и друге источној Украјини. Списак хуманитарних драма овог лета је, истина, дужи, али логиком ситуације, та су се два жаршита наметнула као хитни сигнали са потенцијалом да мењају стратешку карту света. Истовремено, руској дипломатији се ускраћује право на било какву аутономију у избору хуманитарне ситуације чија би логика њу присиљавала на активност.
Зашто овде говоримо о хуманитарним акцијама као објектима који би некоме "припадали" и ко онда на основу тог власничког односа добија право и да их решава?
Саманта Пауер на седници Савета безбедности
Разлога би било више, али непосредни повод је овог пута говор о ситуацији у Украјини, који је у петак у Савету безбедности у Њујорку одржала Саманта Пауер, амбасадорка Сједињених Америчких Држава у Уједињеним нацијама.
"Тамошња хуманитарна ситуација се мора решавати, али не од стране оних који су је изазвали. Свако даље унилатерално уплитање Русије у украјинске послове - укључујући и оно које би се спроводило под изговором хуманитарне помоћи (...) тумачило би се као инвазија," изјавила је Саманта Пауер.
Овако би, на основу те изјаве, изгледао коначно јавно дефинисан логички постулат међународне дипломатије: Онај ко изазове хуманитарну ситуацију, нема право да је решава.
Али ако се то прихвати као правило - то онда искључује право Сједињених Држава да интервенишу у Ираку. Невероватно је да Пауерова сама није дошла на идеју да са том реченицом - коју је иначе ставила на Твитер, што значи да је сматра врло успешном и ефектном - нешто логички није постављено како треба.
Повратак у Ирак
На дан када су Русима поручили да "не могу решавати хуманитарну ситуацију у Украјини коју су сами изазвали", Вашингтон се вратио у Ирак да решава хуманитарну ситуацију коју је сам изазвао, припремио и оставио иза себе у војној интервенцији која је трајала осам година, од 2003-2011. године.
Чињеница да Американци нису намерно изазвали, припремили и оставили хаос иза себе у Ираку ни мало не помаже како би се катастрофална слика данашњег Ирака показала у позитивнијем светлу.
Под Садамом, у Ираку је живело око 1,5 милиона хришћана - у годинама после интервенције и још више после повлачења Американаца 2011, њихов број је спао на 300.000, од тога већ сада добар део у бекству.
Уз све то, нико озбиљно не доводи у питање потребу да се у Ираку морало нешто хитно предузети како би се зауставило, барем на кратко омело, брутално обрачунавање ИСИЛ-а са хришћанском мањином, мањинским муслиманским религијама и културним реликтима цивилизације која се на тим подручјима развијала три хиљаде година.
Ни једна европска земља, ниједно хришћанско друштво, није у ова два дана од почетка америчких ваздушних напада на војне позиције ИСИЛ-а довело у питање мотиве који су Вашингтон навели на тај корак.
Чак је и један део регионалних режима уређених по принципима политичког ислама, иако донедавни финансијери ИСИЛ-а, задовољан да је неко нашао начин да заустави снаге средњовековног калифата.
Тај "неко" могу бити само Сједињене Државе: Оне су једина суперсила која је овом свету још преостала, оне располажу средствима, техником и вољом да помогну у Ираку; на све то, нема три године да су оданде изашли, значи та им је култура ако не блиска, онда барем позната.
Чак и кад се занемари сва иронија таквих аргумената, остаје чврста чињеница, да је апсолутно у реду да се Америка врати у Ирак и покуша да поправи катастрофалну хуманитарну ситуацију чији су елементи расли од 2003. године.
Али - да ли је то још уопште могуће? "Обама води мало рат против ИСИЛ-а", коментарише немачки Шпигл и тиме, с позиције хришћанских култура, друштава и политике у односу на регион Блиског истока и Месопотамије, поставља кључну дилему.
Питање, може ли се са ИСИЛ-ом "мало" водити рат, личи на оно да ли је могуће "мало" возити бицикл или "мало" бити трудан.
Укратко, Сједињене Државе су за себе узеле право да се врате у Ирак и закрпе рупе које су оставиле у осетљивој религиозно-етничкој структури те велике земље од скоро 30 милиона становника.
Медији немачког говорног подручја не доводе у питање морал те одлуке, само њену изводљивост. Јер, ако је Вашингтон имао проблема да види ствари на прави начин још док је на терену командовао постсадамовском цивилном управом, зашто би сада боље видео из птичје перспективе?
Прогонство из Украјине
Кад Саманта Пауер одржи говор о хуманитарној кризи, онда то има додатну тежину, не само зато што она представља Вашингтон у Уједињеним нацијама. Она је и ушла у политику преко хуманитарних тема, на њима докторирала, на њима изградила властити морални статус. Њена специјалност је препознавање границе преко које хуманитарне катастрофе постају геноцид.
Украјински војник у Доњецку
Успут, у говору од пре два дана успела је и да створи нову политичку категорију "хуманитарне инвазије". Како та категорија изгледа у пракси видели бисмо ако би Москва "под изговором хуманитарне помоћи", како каже Пауер, одлучила да проблем седамсто хиљада избеглица из источне Украјине на својој територији третира као хуманитарну ситуацију која тражи хитан одговор.
На оптужбе да у источној Украјини страдају цивили, украјинске власти обично одговарају да су оне "отвориле коридор" како би се цивили склонили "из зоне операција" и прешле на сигурну територију - најбоље на руску страну, одакле се онда вероватно не морају ни враћати.
Наравно да медији немачког говорног подручја преносе позиве украјинских власти цивилима "да се склоне док се пуца", али ретко ко реагује на ванземаљску логику таквих порука. Један од за сада ретких изузетака представља извештавање Кристијана Вершица, дописника аустријског ОРФ-а из Доњецка.
Његови обрачуни са водитељком у студију - која га најављује фразом "у источној Украјини се опет пуца и опет има мртвих" више нису само информативни, већ постају и забавни. На питање из студија "а зашто се цивили не склоне, као што им је саветовано?", Вершиц је недавно одржао кратко предавање из подручја хуманитарне логистике, у смислу: "А где да се склони милион људи у земљи без инфраструктуре?"
У Русију? Зашто не, ако ће им то спасити главу, али то онда није непозната хуманитарна категорија, она се зове етничко чишћење, или се барем тако звала на Косову 1999. и у Босни 1992-95. Сада се, када су у питању јад и мука становништва источне Украјине зове "претња хуманитарне инвазије".
Први пут се не рачуна
"На Обами се видело колико му тешко пада одлука о ваздушним нападима на Ирак", извештава Шпигл из Вашингтона и преноси Обамину изјаву како "Сједињене Државе не могу да интервенишу сваки пут када на свету постоји нека криза".
Сваки пут би сигурно било претерано, али како би било да се Сједињеним Државама одобри право да се враћају на место својих неуспешних војних интервенција и поправљају ствари? И да их нико не гњави због тога - ни Савет безбедности, ни Москва, ни Пекинг, ни властити конзервативци? На тај начин би Сједињене Државе коначно дошле до биланса успешних интервенција из другог пута. Или из трећег - онда је познато да и Бог помаже.
Све што је потребно је само да им прва интервенција буде неуспешна, а то није тешко. После тога следи бриљантна mea culpa вашингтонске администрације, када се избеглицама у курдско-хришћанској Нинива-региону из авиона бацају вода и крекери, док се на хиљаду метара надморске висине крију од ножа сунитских екстремиста.
Такав бланко-чек би био разумно решење, поготовo када се узме у обзир да повлачење из Авганистана тек предстоји.
Отпори таквој идеји долазе међутим из самог срца америчке администрације - онај ко је изазвао хуманитарну кризу, нема право и да је решава, тврди амбасадорка САД Саманта Пауер.