Чуда Свете Блажене Ксеније Петроградске

Образ нерукотворени

Предговор

ИЗ ДЕЛА Светог Помесног Сабора Руске Православне Цркве, посвећеног јубилеју 1000-годишњице Крштења Русије, који је одржан у Свето-Тројицкој Сергејевој Лаври 6-9 јуна 1988 године, о канонизацији Светих

У Име Оца и Сина и Светога Духа!

Благовести

Пре хиљаду година Руска земља се просветлила светлошћу Христовог Јеванђеља. Од тада и до данас Блага Вест наставља да је објављује и води ка спасењу верна чеда Божија преко Руске Православне Цркве. Небројене стотине светих Божијих Угодника, прослављених и непрослављених, пројављених свету и њему непознатих, који су се спасавали у разне епохе те 1000-годишње историје, као диван плод Божанске сетве у нашој земљи, представљају молитвене заступнике за своје земаљске сроднике и родну Отаџбину.

Данас Руска Црква у свој својој пуноћи, - живих и умрлих, - који се спасавају данас и светих који су се прославили до наших дана – благочесно обележава радосни духовни тријумф свог благодатног служења.

…Бесцено благо људског спасења, које представља циљ овоземаљског живота, и велико духовно надахнуће даје созерцање подвига праведника. И зато, да би се увећала радост чеда Цркве и била им пројављена Божија сила и слава, Свети Сабор Руске Православне Цркве, проучивши житија, чуда, трудове, и подвиге долепоменутих подвижника благочестивости руске црквене историје, доноси своју одлуку о њиховој канонизацији. Дакле, у пуном уверењу о истинитости и веродостојности чуда, по молитвама тих подвижника, бележећи све могуће видове њихових хришћанских врлина, високог духовног живота и Црквеног служења, Сабор доноси следеће: благоизволело се Духу Светом и нама да у свете Божије угоднике за сверуско црквено поштовање убројимо следеће подвижнике хришћанске благочестивости: 

…Блажену Ксенију Петроградску (XVIII-поч.XIX) јуродиву, која је поштована још за живота и током XIX-XX века брза помоћница и чудотворка. Ради спасења и љубави према ближњима, она је узела на себе подвиг јуродивости (безумна Христа ради). За своје трудове, молитве, постове, странствовања и са смирењем претрпљене поруге Блажена је добила од Бога дар прозорљивости и чудотворства. Њена капелица на Смоленском гробљу је препуна благодарности људи за учињена чуда по њеном молитвеном заступништву.

Молитвама новопрослављених Светих нека Господ подари Своју милост и благослов свима који са вером и љубављу притичу њиховом небеском заступништву. Амин.

Пимен, Божијом милошћу смирени Патријарх Московски и целе Русије 

Чланови Светог Помесног Сабора

Неки случајеви молитвене помоћи Свете Блажене Ксеније у раније време

Исцељење болести ногу потпуковника Владимира Ивановича Никољског

Током многих година, још од времена боравка на врховима Шипке, при заштити од Турака горе св. Николаја, а затим и при многим другим околностима В.И.Никољски се прехлађивао, а није волео да се лечи нити је за то имао довољно времена, запустио је болест толико да су га послали код доктора на Сакскије грјази на Криму. Одлазио је он у Саки три пута, али се сваки пут по повратку поново прехлађивао, и болест се поново враћала. После трећег пута, болест је толико била јака, да је он већ једва покретао ноге.

Лекари и професори, којима се обраћао су после прегледа слегали раменима, и сви су говорили скоро једно те исто: “Могу да их намажем, али ја нисам Бог!” 

Видевши сву безнадежност своје ситуације В.И. је потпуно клонуо духом. Томе је допринела још и спознаја да је премало обезбедио своју породицу, и да ће она после његове смрти бити скоро сиромашна, пошто његова пензија није могла да задовољи ни најосновније животне потребе. Али сетивши се да многи људи добијају помоћ и исцељење по молитвама на гробу слушкиње Божије Ксеније, В.И. је одлучио да стално одлази на њен гроб. Он никако није могао да дође до Смоленског гробља пешке, а није желео ни да путује кочијом; пожелео је да узме на себе неки подвиг како би његова молитва била угоднија. И ево шта је смислио: да дође пешке (живео је на Јамској улици) до Смоленске станице за шинобус, а одатле да путује шинобусом до краја 17-е линије Васиљевског острва и да опет пешачи од 17-е линије до капеле Блажене Ксеније. Кренуо је на пут рано ујутру. На исцрпљујући ход до шинобуса му је отишло скоро пола дана, 40-50 минута је путовао њиме и потом је до капеле Блажене Ксеније дошао увече када је свештеник завршавао последњи парастос и спремао се да иде кући. Владимир Иванович га је замолио да одслужи још један парастос Блаженој, некако је клекнуо и са умиљењем се помолио.

Када се парастос завршио, пожурио је да целива гроб Блажене, пошто су капелицу већ затварали, и пошао је из ње заједно са свештеником, успут га питајући о слушкињи Божијој Ксенији. 

Поздравивши се са свештеником скоро код саме станице шинобуса на углу 17-е линије и Камске улице, Владимир Иванович је тек тада схватио и био веома задивљен тиме да је потпуно лако прешао растојање од капелице до станице, за шта му је пре једно пола сата требало читава два сата! Још једном је одлучио да провери своје ноге, а потом је пошао пешке до следеће станице на Малом проспекту, иако је вагон већ био спреман да крене, и долазио је нови. Растојање од краја 17-е линије до раскршћа на Малом проспекту је прешао тако брзо, да га шинобус није могао стићи, и он га је чекао неко време. 

Каква радост је тада обузела Владимира Ивановича, он није био у стању да опише. И од тада се служи ногама, као и сви здрави људи. Поред реуматизма В.И. је имао и проширене вене и закречење венске крви. Владимир Иванович Никољски је био у служби у 93 пуку од 23 фебруара 1873 године, и био је још жив 1907 године.

Исцељење од зубобоље земљораднице Смоленске губерније Гжатског региона Татјане Прокопјуевне Ивановне

Татјана Прокопјевна Иванова је већ две године патила од страшне зубобоље. 

У то време Иванова је живела у Петрограду у Галерној улици број 33. Обраћала се за помоћ различитим лекарима у Петрограду, али јој ништа није помогло. Међутим болест је постајала све јача и јача.

Последњих три месеца болесница већ није могла ни да једе ни да спава. 

Измучена и исцрпљена болесница је одлучила у јануару (17-ог) да оде на Смоленско гробље и замоли помоћ од слушкиње Божије Ксеније. И истог трена, без обзира на јаку зубобољу, болесница је села у кочије и пошла на Смоленско гробље. Дошавши у капелицу, замолила је да се одслужи парастос Блаженој Ксенији, помолила се, плакала, узела уља из кандила, и када је намазала образ изнад болесних зуби, зубобоља је тог трена престала. Прошло је много времена од тада, али се њена зубобоља никада није повратила. Иванова сматра својом дужношћу да 17 јануара долази на Смоленско гробље и служи парастос слушкињи Божијој Ксенији.

Света Блажена Ксенија је много пута указивала своју молитвену помоћ једним истим особама

Г-ђа Јулија У. је слушала много прича о пројављеној молитвеној помоћи слушкиње Божије Ксеније, али на њих није обраћала неку посебну пажњу. Пре пет година јој је у руке доспела књижица о слушкињи Божијој Ксенији. Пажљиво ју је прочитала, и приче о молитвеној помоћи Блажене Ксеније су оставиле тако снажан утисак на њу, да је одлучила да се у свим околностима свог живота обраћа за помоћ слушкињи Божијој Ксенији.

а) Јулијин муж Димитрије је пре неколико година непрекидно пио. Као последица тога у њиховој породици су непрекидно избијале свађе, бука, вика и уопште све непријатности. Жена је дуго наговарала свог мужа да остави алкохол и усрдно се молила Блаженој Ксенији. Муж се опасно разболео и често је губио свест. Али верујућа жена није клонула духом већ се још усрдније молила Блаженој Ксенији, и када би се мужу враћала свест молила је и њега да јој се моли. И молитва верујуће жене је била услишена. Муж је једном када је дошао к свести рекао: “Само се ти моли, а ја ти дајем реч да када оздравим никада више нећу узети ни кап вотке у уста”. Тако се и десило. Муж је оздравио и од тада (прошло је око пет година) не само да није пио, већ је и друге одговарао од пијанства.

б) Тај исти Јулијин муж Димитрије је тражио посао. Дуго се трудио око тога, али су сви напори били узалуд. На крају је одлучио да оде у суседни град и тамо потражи срећу. Пре поласка жена га је наговорила да оде у цркву и одслужи парастос слушкињи Божијој Блаженој Ксенији. Муж је отишао и није прошло ни четири дана како је његова жена добила од њега телеграм са вешћу да је добио посао.

ц) 10 месеци после ступања у службу Димитрије се разболео, и боловао целе године. Никакав лек му није помагао. Забринута због мужевљеве болести жена је одлучила да оде у Петроград к Блаженој Ксенији. Одслужила јој је парастос, узела земљу са гроба, купила иконицу. Вративши се кући, зашила је земљу у мужевљев јастук и окачила иконицу изнад његовог кревета. И шта се десило? Прве ноћи је муж спавао мирно, болест га није мучила, а ујутру је устао потпуно здрав. Од тада је прошло доста времена, али му се болест више никад није повратила.

Снага мајчинске молитве

Становница Нерехте, Фелицата Ивановна Трескина је одавно дубоко поштовала слушкињу Божију Ксенију и увек јој се обраћала са молитвом за помоћ у свакојаким невољама. И њена молитва није остала неуслишена.

И ево шта каже г-дја Трескина у свом писму: “Живим у граду Нерехти, Костромске губерније. Два моја ожењена сина служе у једном кантору, 40 врста од града и живе у разним становима. Обојица су у јануару 1909 године одлучили да дођу да ме посете. Дуго и нестрпљиво сам чекала њихов воз, али њих није било. А ближио се празник Свете Блажене Ксеније. Моје срце као да је предосећало неку несрећу и само сам о томе размишљала када би ме Господ удостојио да некако дођем до гроба Блажене Ксеније и тамо се помолим! Али немајући ту могућност цео дан 23 јануара сам била са сузама у очима, непрестано се у души молећи слушкињи Божијој Ксенији за помоћ мени и мојој деци. Ближњи су ме питали шта ми је, зашто плачем, а ја им ништа нисам говорила већ сам се сузама молила све јаче и јаче. Тако је протекао и 24 јануар. На крају нисам издржала, обукла сам капут и отишла сам у цркву на вечерње. После вечерње сам замолила свештеника да одслужи парастос Блаженој Ксенији. Мало умирена, вратила сам се кући и нисам успела ни да се скинем, кад су дошла обојица мојих синова. С радошћу сам потрчала да их дочекам. Али када су почели да скидају капуте, одједном сам приметила да је рука нижег сина завијена. Питала сам га шта се десило.

“Мама, не брини, све је у реду, - одговорио је он. – Хвала ти, ти си се сигурно данас молила за мене и твоја молитва ме је спасла од смрти. Ево шта се десило. Јуче сам се с братом договорио да дођемо да те посетимо, знајући да ти мама поштујеш слушкињу Божију Ксенију. Ујутру је требало да отпутујем до брата и заједно са њим до тебе. Када сам дошао код брата, он још није био спреман и почео је да се спрема за пут. Између осталог из комоде је извадио револвер и ставио га на сто, а сам је са женом отишао у другу собу да пакује неке ствари. Ја сам из неког разлога узео револвер и почео да га разгледам, у потпуности убеђен да није откочен. Гледајући га размишљао сам следеће: “Ето каква мала ствар, а људи се њоме убијају”, и притом сам га прислањао и на срце и на слепоочницу, повлачећи обарач. Одједном се чуо пуцањ. Страшно сам се уплашио иако нисам осетио никакву бол. У собу су утрчали уплашени брат и његова жена; гледају – лакат леве руке ми је био сав у крви, у десној руци држим револвер, сам стојим блед и једва се држим на ногама. Истог часа су ме ставили на столицу, превили ми руку и одвезли код доктора. Показало се да ми је метак прострелио само меки део леве руке између палца и кажипрста, нимало не додирнувши кост. Доктор је завио руку и рекао да је то све скоро ништа и да ће кроз неколико дана рука бити потпуно здрава. После завијања смо одмах кренули код тебе”.

Шта сам ја преживљавала док је син ово причао, не могу да опишем: схватила сам само како је јака мајчинска молитва и како се Божији Угодници одазивају на ту молитву. Диван је Бог у Светима Својим! 

И деци и унуцима строго саветујем да свето поштују празник Блажене Ксеније и да је не заборављају у својим невољама”.

Исцељење слуге Божијег Стефана захваљујући преписки

У Кубанској области је две године био болестан један човек по имену Стефан. Његови рођаци су имали много бриге и уложили су много труда око његовог оздрављења, али ништа није помогло. Сазнавши да Света Блажена Ксенија много помаже свима који јој притичу за помоћ, један од болесникових рођака почасни грађанин Иван Осипович Андриенко је написао писмо настојатељу цркве на Смоленском гробљу са усрдном молбом да одслужи парастос слушкињи Божијој Ксенији и да у својим молитвама помене болесног Стефана. Његова молба је наравно била услишена, о чему је био и обавештен. Ускоро после тога господин Андриенко је саопштио оцу настојатељу: “Презахвалан сам вам за ваше молитве Господу и Блаженој Ксенији и за њену топлу молитву Господу: наш болесни Стефан је по вашој молитви и молитви Блажене Ксеније оздравио, о чему вас обавештавам. Био је болестан две године, а сада је здрав”.

Спасење девојке од удаје за робијаша

Једна удовица, која потиче из веома добре фамилије (удовица генерал-пуковника), која је поседовала значајна материјална средства, веома је уважавала и поштовала празник Блажене Ксеније. У то време, када су на гробу Блажене Ксеније размишљали да изграде капелицу, та удовица је узела усрдно учешће у том послу и својим средствима помогла њену брзу изградњу. 

Та удовица је имала одраслу ћерку-невесту. Ускоро после изградње капелице на гробу Блажене Ксеније, један пуковник се спријатељио са удовицом и њеном ћерком, и често је боравио код њих у кући, зближио се са девојком и предложио јој да се уда за њега. Предлог је био прихваћен. Мајка се такође сложила у вези ћеркиног брака са пуковником. Одређен је био чак и дан свадбе. Поводом тог догађаја мајка и ћерка су отишле на гроб Блажене Ксеније, одслужиле су парастос и молиле Блажену за њену помоћ у тако озбиљној ствари. 

Сви који су познавали удовицу и њену ћерку су се искрено радовали будућој срећи младе девојке. И заиста, обоје младенаца, женик и невеста, су били млади, лепи, поседовали су значајна средства: све је очигледно доприносило њиховој потпуној срећи.

Тако је и требало да по молитвама Блажене Ксеније, коју они толико воле и поштују, Господ и пошаље тако доброг женика, говорили су они који су познавали удовицу и њену ћерку, - молитва Блажене је угодна и јака пред Богом, И за удовичину љубав према њој, она ће јој узвратити својом љубављу”. И заиста, молитва Блажене је била јака пред Богом. За удовичину љубав према њој, Блажена јој је узвратила својом љубављу. Али молитвена помоћ Блажене се показала сасвим другачије него што су то људи мислили: млада девојка на срећу се више никада није видела са својим жеником. 

Ево како се то десило. Уочи свадбе мајка је заједно са ћерком по обичају отишла на Смоленско гробље да одслужи парастос слушкињи Божијој Блаженој Ксенији. У време парастоса оне су усрдно молиле Блажену да уреди својом помоћу будућу срећу заручене невесте. И Блажена се истог трена одазвала на њој упућену молитву. У то време, док су се удовица и њена ћерка молиле на гробу Блажене Ксеније, женик-пуковник се упутио у Главну Благајну, да би тамо према неким документима добио велики новац. Ушавши у Благајну, пуковник се спремао да извуче из џепа документе, и није приметио да је чувар који је ту стајао устремио на њега свој зачуђен поглед.

Пажљиво осмотривши пуковника и очигледно препознавши га, чувар је брзо пришао благајнику и тихо му рекао: “Ваша благородности, тог човека (при чему је очима показао на пуковника) треба овог трена ухапсити. Ја га знам и дозволите ми да му кажем неколико речи”. 

Благајник је у недоумици погледао на ни по чему сумњивог пуковника и рекао стражару: “Говори!”.

Стражар је пришао пуковнику, још једном му погледао у лице и без икаквог поштовања његовог чина, строго му рекао: 

“А ти, братац, како си овде доспео?” 

Чувши те речи, пуковник је побледео, као мртвац, и испустио документа из руку. 

Људи који су у то време били у Благајни, били су зачуђени наступом чувара, и истог трена су се окупили око њих. 

“Ваша благородности, - рекао је чувар гласно, окренувши се ка благајнику, - то није пуковник, већ одбегли робијаш! Пре неколико година сам га спроводио као конвојац у Сибир на робију. И сада сам га добро препознао. Ја не грешим”.

Лажни пуковник, дрхтећи од страха и видевши, да му не преостаје ништа друго да уради, тог трена се освестио да је он заиста робијаш који је не тако давно побегао из Сибира. 

“Побегавши са робије, - причао је он, - дуго време сам измучен хладноћом и глађу, лутао по сибирским тајгама. На крају сам успео да пређем Уралске планине. Ишавши једном путем, и пролазивши поред густе, мрачне шуме једва сам покретао ноге. Одједном сам видео да је до мене дошао један официр у кочији са једним запрегнутим коњем. По запрези сам препознао да је то пуковник. Не желећи да долазим у контакт са било ким, отишао сам у страну од пута и пошао својим путем даље, не обраћајући на официра никакву пажњу и мислећи да ме није приметио. Али преварио сам се. Пуковник ме је приметио. Видевши ме крајње тужног, уморног и измученог, позвао ме је к себи, упитао ме ко сам, и препознавши у мени интелигентног човека, сажалио се на мене и позвао ме у своју кочију. Шта ту даље да се прича? Путовали смо кроз најгушћу шуму …Ту нико ништа не може да чује, никаква помоћ се не може очекивати … Једном речју, искористивши повољну прилику, заклао сам и осећајног пуковника и његовог помоћника. Потом сам са пуковника скинуо одело, обукао га, узео његове документе и новац, обојицу закланих људи збацио са кочије и побегао. Дошавши до Петрограда, као вешт човек, посебно што сам код себе имао сва документа, лако ми је успело да се представим као пуковник. Упознао сам се са генераловом ћерком, и сутрадан је већ требало да буде моја свадба. Али очигледно је Господ услишио молитву невесте и спасао је од удаје за мене. А да није било тог чувара, ја бих већ сутра био ожењен”. 

Лажни пуковник је тог трена био ухапшен, предат суду и због његових многобројних преступа осуђен на смртну казну. Да, Блажена Ксенија зна да узврати својом љубављу онима који је воле и поштују.

Проналажење посла Исполатова, Булаха и многих других

Доктор Булах је дошао у Петроград ради ступања у службу, али је свуда добијао отказ. Узалуд је три недеље напрезао све своје снаге и већ се скоро у потпуности помирио са неуспехом. Његови познаници су му посаветовали да се помоли на гробу слушкиње Божије Ксеније и одслужи јој парастос. Он је тако и урадио. А сутрадан, после тога је добио назначење за град Ржев. 

У истој ситуацији се налазио и господин Исполатов. Тога дана како се по савету ближњих помолио на гробу Блажене Ксеније, предложили су му четири радна места.

Има и много других случајева добијања посла по молитвеној помоћи Блажене Ксеније о којима причају они који долазе на њен гроб, а посебно обичан народ – радници, кувари итд. 

Ево на пример, шта се десило са господином В.А. По професији цртач, В.А., је дуго време био не само лакомислен човек, већ и велики несретник у животу. Много пута је ступао у службу, али нигде није могао дуго да се задржи. Остане недељу-две и да отказ, а некада и њему дају отказ: те му се надређени не свиђају, те је посао тежак, те су му колеге неодговарајуће. Прошло је тако неколико година. В.А. се скроз повукао, било га је срамота да одлази међу људе, већ је са великим напором успевао да себи нађе неки привремени посао и једва се прехрањивао. Много невоља је причињавао и својој дубоко верујућој старици-мајки. Почетком 1907 године В.А. је добио неки јефтин посао и радио је код себе у стану. Десило се тако да је у то време његова мајка била на Смоленском гробљу и донела је одатле иконицу Блажене Ксеније. Донешену иконицу је окачила на зид и направила од разних цветова венац и тим венцем обавила иконицу. В.А. и једна њихова познаница која је у то време била код њих у соби су почели да се смеју старици. Верујућа жена их је дуго наговарала да то не раде, дуго их је саветовала, али ништа није могла да уради. И шта се десило? Следећег дана су и В.А. и жена која се с њим смејала добили отказ са посла. После тога је прошло скоро пет година. В.А. је некако успевао да преживи од случајних послова, а жена која се с њим смејала и до данас нема никаквог посла, упала је у крајње сиромаштво. Међутим старица-мајка В.А. је као и раније усрдно молила Господа и слушкињу Божију Ксенију да уразуми њеног сина који гине. И Господ је услишио њену молитву. Да ли непрекидни неуспех и тешка ситуација, или усрдне мајчинске молитве, углавном В.А се уразумио. Помислио је да ли га то Господ кажњава за то што се руга над вером своје мајке, што дозвољава да богохулно вређа Господа и Његове свете Угоднике. И што је више размишљао о томе, тим се више уверавао у исправност тога. На крају, као да је зрак светлости озарио његову душу. Пробудивши се рано ујутру, почео је да моли своју мајку да пође с њим на гроб Блажене Ксеније, јер жели да јој се помоли и замоли од ње опроштај и помоћ у својим невољама. Мајка је драге воље испунила његову молбу. И Господ је са радошћу примио заблуделог, али покајаног сина. Дошавши с гроба кући, В.А, је истог трена написао писмо начелнику С.З. железничке станице (од кога је раније добио отказ), са усрдном молбом да му да неки посао. У то писмо је ставио мали папирни комадић иконице Блажене Ксеније, над којом се раније смејао. И помоћ од слушкиње Божије Ксеније је уследила истог трена. Кроз четири дана В.А. је од начелника С.З. железничке станице господина П.П.М. добио вест да је примљен у службу и да су му дате неопходне суме новца за добијање неопходне одеће.

Говорећи о овоме, В.А. је усрдно молио да се овај случај стави у следеће издање књиге, спреман да у свако време потврди веродостојност своје изјаве.

О томе, како је велика вера обичног народа у помоћ слушкиње Божије Ксеније, показује на пример случај са радником Јегоровим. Он је дуго време радио у фабрици за резање дрвета. Ту су га ценили као искусног, трезвеног и прецизног мајстора. Али Ораниенбаумски шумски предузетник је предложио Јегорову скоро двоструку плату и преузео га је код себе. Пре пола године, због околности које нису зависиле од Јегорова, он је изгубио посао у Ораниенбауму и упутио се у отаџбину. Вративши се у Петроград и дубоко верујући у помоћ слушкиње Божије Ксеније, Јегоров није чак пошао да тражи посао по фабрикама за резање дрвета, већ је само послао писма у којима је нудио своје услуге. «Зашто да тражим посао? Мени ће га дати слушкиња Божија Блажена Ксенија», - говорио је. И заиста, пославши писма, Јегоров се тог часа упутио на Смоленско гробље да се помоли на гробу слушкиње Божије Ксеније и да је замоли за помоћ у тражењу посла. И његова вера га није обманула. По повратку у стан нашао је три писма са позивом за посао и са одличном платом.

Чудесно исцељење трогодишње девојчице по молитвеној помоћи свете Блажене Ксеније 

(Објављено према речима М.Г.Григорјева. Испричано 1906 године)

Десило се тако да сам пре три-четири године био у гостима у једној аристократској петроградској породици, која је напустила Русију пре неких годину и по дана. Радосна старица-домаћица (сада је већ покојна; сахрањена је у Александро-Невкој Лаври) представила је мене и своју унуку као своје ближње и госте. 

“Ево, погледајте, - причала ми је радосна домаћица, мазећи по глави девојчицу – како нам је она мила, здрава, лепа и паметна …А каква је тек музичарка! А верујете ли да нисмо ни помишљали да ћемо је видети тако здраву …И све се то десило захваљујући помоћи, знате ли кога? Никада нећете погодити!… Мислите да су можда доктори помогли? Или да се она родила здрава? – Не, уопште не…Истина је да је Ољечка рођена здрава, и отхрањена …Али кад је имала три године, Бог зна због чега, вероватно од прехладе, Ољечка се тако озбиљно разболела, да нисмо ни помишљали да ће да остане жива, а у то да ће да буде глува смо били потпуно убеђени и чак смо се помирили с тим. И сви доктори су тако говорили …Ако желите ја ћу вам испричати историју болести моје драге унуке…не, уосталом погађајте на почетку ко јој је помогао и повратио здравље, а није остала ни глува?”

“Вероватно, - кажем, - су вашој унуки помогли неки домаћи лекови? Јер често се дешава да се доктори труде из све снаге, употребљавају сва могућа медицинска средства, али ништа не помаже …И одједном најједноставнији народни лек подигне болесника на ноге”.

“А знате, М.Г., да сте скоро нешто погодили иако разуме се мислите на сасвим друге лекове …Моја унука се заиста излечила народним леком, али не оним о коме ви говорите … Исцелила се таквим леком, коме свима саветујем да га никада не забораве, и да га што је могуће чешће користе …Послушајте шта ћу вам испричати. Ољечка, иди душо пусти госте … желим да поразговарам са М.Г. 

Мој син се оженио пре само 12 година. Има само двоје деце – две девојчице: Ољечку и Сашу. Ољи је 11, а Саши 7 година. У то време када се Ољечка разболела, Саша још није била рођена. Оља је била једино дете, и радост свих нас. Нећу да вам причам о томе како смо је пазили. И шта се одједном десило? У почетку је почела да се жали да је боли главица. Измерили смо јој температуру …37 и нешто мало више. Дали смо јој чај са малиновим џемом, ставили у кревет и мислили да ће до ујутру све проћи. 

Али Оља је те ноћи лоше спавала, а главобољу је имала и сутрадан. Позвали смо доктора. Доктор је послушао болесницу, опипао пулс, погледао језик, измерио температуру и рекао да то ништа није опасно, и да болесница има лаки облик инфлуенце. Преписао јој је лек и отишао. Давали смо јој његов лек дан, два. Али њој никако није било лакше …температура је скочила на 39 и Ољечка је почела да се жали да је боли десно уво. Опет смо позвали доктора. Он је констатовао погоршање инфлуенце и почео да сумња на гнојни чир у десном уху. Опет је преписао лекове и обећао да ће доћи и сутрадан. Болесница више није могла ноћу да спава: температура јој је скочила на 40, а бол је постала неподношљива. Поново смо у току ноћи позвали доктора, али је он рекао да се до ујутру ништа не може урадити, да је болест узела озбиљан замах, и да би било боље позвати специјалисту за ушне болести. Можете ли само да замислите како смо се сви осећали, а посебно отац и мајка! Одмах смо послали картице ушним лекарима са молбом да посете болесницу у 8 сати ујутру. Срећом па доктори нису одбили нашу молбу. Ујутру се јавило њих четворо. Наш доктор им је испричао историјат Ољине болести и сви они су почели са свих страна и по свим правилима медицинске праксе да посматрају болесницу, која је све време или жалосно стењала или тако гласно и болно јечала, да нам је свима парала срце. Када су доктори почели да испитују болесно уво, ја се чак не сећам шта се са мном дешавало … Јауци сироте девојчице су били толико страшни, и њене муке су биле тако тешке, да ја ни дан-данас не могу да схватим како ми сви нисмо сишли с памети од тих несхватљивих мука. Али све има свој крај. И доктори су завршили преглед. Почело је дуго саветовање. Са страхом смо очекивали њихову одлуку. И заиста, шта може да буде страшније од тога што смо чули? Доктори су констатовали да је Ољин гнојни чир иза бубне опне, да му треба дати времена да потпуно сазри, што траје три-четири дана, а затим треба пробушити бубну опну и исцедити гној из чира. Уколико операција буде успешна, девојчица ће остати жива, само ће бити глува на десно уво. Ако се не пробуши бубна опна, онда ће од гнојног чира доћи до инфекције крви, и девојчица ће умрети. Није ли то била страшна дијагноза? Ја и данас не могу да будем мирна када се тога сетим. Можете ли да замислите како смо се тада осећали, а посебно Ољини родитељи? И та агонија је трајала цела три дана. Нико од нас није ни помишљао да спава …Сви смо ћутке, на прстима, ходали или седели поред собе мале мученице, и чини се и сами ништа мање страдали од њених мука, сви смо затварали уши од њених јаука и никако нисмо могли да одемо од њених врата. Само Бог зна колико усрдних молитви смо узнели ка небу, колико горких суза смо тада пролили. Али Господ је услишио нечију молитву.

Испитивавши болесницу по неколико пута дневно, доктори су нас умиривали и два дана говорили да се болест развија сасвим нормално, а трећег дана ујутру су изјавили да сутрадан могу да је оперишу. Међутим, муке болеснице, а заједно са њом и наше су тога дана чини се достигле огроман степен. Шта се нама тада дешавало, ја сада не могу ни да опишем. Болесница је страшно и жалосно јаукала, отац је чупао своју косу, мајка само што није сишла с ума, а ни ја нисам била ништа боља …а међутим, сви ми смо седели поред болесницине собе, завирујући унутра а нисмо могли да одемо одатле. Сутра је, размишљамо, операција …Оља ће или умрети или ће остати глува за цео живот. Господе, зар нема начина да се избавимо од тако неподношљивих мука!…Где су Господња љубав и милосрђе? ..Били смо већ спремни да упаднемо у потпуно очајање…Али тада је милосрдни Господ и пројавио свима нама Своју велику милост. Седимо сво троје – син, снаја и ја у соби заједно са болесницом, бојимо се да кажемо и једну реч, сви слушамо јауке умируће, и не уздајући се више у овоземаљску помоћ, још не губимо наду у помоћ небеску, са сузама се молимо Творцу свега и свих …Одједном улази дадиља Агатја Никитишина и каже: “Господару, дозволите ми да одем на Смоленско гробље Блаженој Ксенији, чула сам да њена молитва многима помаже у невољи”…

“Голубице дадиљо, - одговара син, ради шта хоћеш, само нам помози. Видиш, ми ништа не схватамо…Иди куда хоћеш, само нам помози, Христа ради!” 

Дадиља је отишла а ми сви смо седели …Више се не сећам колико времена смо тако седели…Само сам приметила, да јауци болеснице постају све тиши и тиши, и на крају су потпуно престали.

“Умрла је сирота!”, - пролетело нам је кроз главу…И сво троје смо утрчали у Ољину собу. Видели смо да поред болеснициног кревета стоји дадиља и болничарка, а болесница је лежала на десном боку и тихо, спокојно спавала.

“Слава Богу, - тихо нам шапће дадиља, - отишла сам на Смоленско гробље к Блаженој Ксенији, помолила се тамо, донела с њеног гроба земљу и уље из кандила…Сада ће Ољи бити лакше”.

Стајали смо поред Ољиног кревета, као ошамућени, слушали смо дадиљине речи, ништа нисмо схватали, али смо осећали да се са болесницом заиста десила драстична промена, и да је опасност престала … 

Девојчицин отац се са хистеричним вапајем бацио на груди своје жене, и не зна се да ли је то била дуго нагомилавана туга или неочекивана радост у његовом ридању, само знам да смо једва успели да га умиримо, одвојимо од кревета болеснице и ставимо на кревет.

Такође се не сећам како смо снаја и ја изашле из девојчицине собе, а пошто нисмо спавали три ноћи, ухватио нас је сан. Само сам ујутру, лежећи на кревету, одједном чула да ме дадиља гласно зове: “Господарице, господарице, устаните молим вас …доктори су стигли, а младог господара и господарицу никако не могу да пробудим”. 

“Шта се десило, - скочила сам, - како је Оља?” 

“Слава Богу, - рече дадиља, - спава и целе ноћи је спавала на десном боку”.

Тог трена сам, непочешљана и неумивена, пробудила сина и снају, рекла им да су дошли доктори, и да Оља мирно спава. Као да су се уплашили због тога што су имали храбрости да оставе целу ноћ само на смрт болесно дете, они су скочили са постеље, некако се обукли и потрчали код Оље. 

А ја сам отишла у дневну собу где су били доктори, извинила им се и рекла да Оља, слава Богу, од јучерашњег дана мирно спава. 

“Ништа, сачекаћемо, нека се сирота укрепи пред операцију јер то није лако, а тим пре за мало намучено дете”, - рекли су ми доктори.

Отац и мајка су изашли и такође потврдили да девојчица спава. Такво стање детета је требало мало да нас утеши и обрадује. Али присуство доктора и мисли о операцији су нас поново подсећали на опасност и поново нам је постало тешко на срцу. Али шта смо могли да радимо? Да би се болесница спасла од мука требало је извршити операцију …Седели смо сат, два. Доктори су у почетку међусобно мирно разговарали, почели су мало-помало да буду нестрпљиви, и на крају су замолили да пробудимо девојчицу. Најпре је у њену собу ушла мајка и почела заједно са болничарком и дадиљом да буди дете: “Оља, Оља, пробуди се мила!”- али је она сирота спавала. Дошао је и отац а за њим и ја са докторима. Сви редом смо је будили, али она никако није могла да се пробуди.

На крају је мајка узела Ољу на руке и подигла је из кревета. Тада смо видели да је цео јастук, десно уво, образ, врат, кошуљица, постељина били прекривени гнојем: гноја рана је пукла, а здрава девојчица је наставила мирно да спава и на мајчиним рукама.

Доктори су се зачудили тако срећном исходу болести, показали су нам како треба да испирамо уво, и отишли. А ми смо ставили девојчицу која је и даље спавала на нову постељину, пришли дадиљи с молбом да нам исприча шта је урадила и на који начин је девојчица постала здрава?

“Ништа ја господарице нисам урадила, само сам отишла на Смоленско гробље к Блаженој Ксенији, одслужила тамо молебан, узела уље из кандила и брзо се вратила кући. Дошла сам и ушла код Оље, а флашицу са уљем сам сакрила у џеп, и чекала да болничарка изађе из собе, јер сам се бојала да се не наљути ако види да хоћу да ставим свето уље у болесно уво. “Дадиљо, седи овде, изаћи ћу на минуту”, - одједном је рекла болничарка. Обрадовала сам се када је то рекла. “Добро, добро, - кажем, - будите без бриге”… И само што сам затворила врата за њом, тог трена сам пришла Ољи, мало јој скинула повез са ува (девојчица је увек лежала на левом боку) и улила јој уље у уво директно из флашице. Отеклина је била јако велика … Али мислила сам, биће како је Божија воља и како је угодно Блаженој Ксенији …Поново сам малој господарици ставила повез на уво, она је мало стењала, окренула се на десни бок, затворила очи, - значи почела је да спава.

Ушла је болничарка и рекла: “Шта се дешава?” 

“Заспала је, - рекла сам. 

Пришла сам с болничарком к Ољином кревету, а мала господарица је тако слатко спавала, и усташца је отворила …И тада сте сви ви дошли у собу. Ја више ништа нисам радила”. “А ко те је научио да идеш код 

Блажене Ксеније? Како си сазнала за њу?” – питали смо је. 

“Ја, господару, и ви, господарице, одавно знам за њу, много пута сам била на њеном гробу и видела да тамо узимају земљу и уље за исцељење, значи, од разних болести, а ја то нисам морала да радим јер сам хвала Богу увек била здрава. И ево сада, седећи поред господарицине постеље сетила сам се мати Ксеније … Много пута сам већ хтела да вас питам да ми дозволите да одем на њен гроб, али сам се бојала и мислила да ћете ми се смејати или бранити. А потом када је мала господарица скоро умрла, нисам издржала: мислила сам, нека се и смеју, нека ми и бране, ја ћу ипак отићи, помолићу се на гробу мати Ксеније, а можда ће ме и пустити, а ако ме не пусте размишљала сам, онда ћу тихо сама некако отићи. А ви сте ме слава Богу одмах пустили. Узела сам кочијаша, и пожуривала га, а сама сам све мислила:”Господе, зар Ти нећеш помоћи тако малој мученици?, - а сузе су ми само текле из очију…Дошла сам до врата гробља, наредила кочијашу да ме чека, новац сам му дала унапред, а сама сам отрчала у капелицу код Блажене Ксеније. Отворила сам врата, и видела да народ стоји и моли се, свеће и кандила су горела око гроба, а са стране је стајао свештеник у одежди. Пришла сам директно к њему и рекла: “Оче, одслужи ти мени, Христа ради, парастос слушкињи Божијој Блаженој Ксенији, и помоли се за болесно дете Олгу, која се много мучи”.

“Добро, добро, - рекао је свештеник, - одслужићу парастос и поменућу у молитвама и болесно дете Олгу, а ти се сама моли што усрдније за помоћ од Блажене мати Ксеније. По мери твоје вере и молитве добићеш и помоћ”. Купила сам две свећице, једну сам ставила на свећњак, а другу сам узела у руке и клекнула са сузама на сам гроб Блажене Ксеније. Отац је почео да служи парастос а ја сам све време плакала и говорила: “Господе спаси, Ксенијице помози”, - више ништа нисам ни знала да кажем јер сам ја глупа, неука, не умем да се молим. Парастос је био завршен, платила сам свештенику за његов труд, узела сам благослов, земљу са гроба Блажене Ксеније, уље из кандила и кренула кући.

Уље сам као што сам вам већ рекла улила у болно уво, а земљицу сам увијену у парче тканине ставила под девојчицин јастук. Она је и сада тамо”. 

“А од кога си чула за Блажену Ксенију? Ко ти је за њу рекао? – питала сам.

“Од кога сам сазнала за Ксенију, господарице, - рекла је дадиља, - ја и сама не знам, само знам да ако некога нешто заболи, или има неку невољу, сви одлазе код ње на гроб, помоле се тамо, одслуже парастос, и постане им лакше. Ето и наш брат – кувар, а и дадиље, ако дуго немају посла, одлазе к мати Ксенији, помоле се и добију посао”. 

Задивили смо се једноставном, простодушном вером наше дадиље, а чињеница је била да је Оља оздравила, и да вера заиста по речима Господњим, може и горе да премешта.

Другог дана после Ољиног исцељења син и снаја су путовали на гроб мати Ксеније и тамо су одслужили парастос. И од тада сви често одлазимо тамо да служимо парастос слушкињи Божијој Ксенији и захваљујемо јој за њену чудесну помоћ у нашој страшној невољи”.

“Ето тако, - завршила је своју причу причљива, радосна домаћица, - то је тај народни лек који никада не треба заборављати, и који увек и свима препоручујем. То је то једино средство, које је на чуђење целог света укрепило и учинило руски православни народ дивом и богаташем. Да није тог средства и те дубоке срдачне и истовремено простодушне вере руског народа у Господа Бога и Његове свете угоднике, Бог зна шта би од њега било!

Али знате М.Г, времена су променљива, или како кажу на латинском, “tempora mutantur”, како ли, није битно, ствар је у томе, да сам ја много пута причала о Ољиној болести и њеном чудесном исцељењу својим пријатељима, али зачуђујуће је то да многи од њих никако не желе ту да виде нешто чудно. Да ли су настала друга времена, или наша наука више не иде правим путем, да нико нигде и ни у чему не жели да призна чудо, не знам, али само сви и све код нас желе да објасне природним путем. Тако је и са Ољином болешћу: многи кажу да је то случајност, да је ту главну улогу играло уље које је размекшало гној, а гнојна рана је пукла. Па нека говоре шта хоће, њих ионако не можеш да разувериш. Дај само Боже више таквих “случајности”. Када они сами упадну у неку невољу, тада ћемо видети да ли ће далеко догурати са својим природним средствима? Ја никада нећу престати да верујем да Оља чује и да је здрава само захваљујући помоћи слушкиње Божије Блажене Ксеније, коју ћу увек дубоко поштовати као Божију Угодницу, и молитвеницу за све оне који је љубе и који прибегавају к њој за помоћ”.

Исцељење од болести и предсказање рођења девојчице Ксеније

Једном је био болестан човек веома високог образовања и порекла. Његов живот се налазио у озбиљној опасности. од њега се ни на трен није одвајала његова супруга. 

Једном ју је у ходнику зауставио човек, који је био ложач код њих, и замолио је да му дозволи да да савет као помоћ болесноме. Добивши од ње дозволу, рекао је да је и сам једном био веома болестан и да се исцелио када су му донели песак са гроба Блажене Ксеније. И тада јој је дао мало тог песка са молбом да га ставе под јастук болеснику, кога су због његове доброте волели сви који су га знали.

Болесникова супруга је испунила молбу добронамерног слуге. Ноћу, седећи поред постеље болесног мужа, заспала је и имала виђење. Пред њом је стајала стара жена чудног изгледа и у необичној хаљини и рекла јој: 

“Твој муж ће оздравити. То дете које сада носиш у својој утроби ће бити девојчица. Назовите је по мени Ксенија. И она ће чувати вашу породицу од разних невоља”. 

Када је болесникова супруга дошла к себи, те жене већ није било. Али све што је Блажена Ксенија која се страдалној жени јавила у виђењу с утехом и добром вести рекла се потпуно испунило. Болесник је оздравио, а њихово следеће дете је била девојчица, коју су назвали Ксенија.

Сећајући се помоћи Блажене Ксеније, захвална и благочестива супруга је сваке године долазила на гроб Блажене и служила јој парастос. Од тог усрдног дела је нису могле спречити ни многобројне и компликоване обавезе. 

Чудно је то што се после неколико месеци, пошто се њихова ћерка Ксенија удала, на њихову породицу обрушила страшна невоља. Отац породице, који је некада исцељен по предсказању Блажене се разболео и упокојио иако се чинило да је био пун снаге.

Прича несталог мужа по молитвеној помоћи свете Блажене Ксеније

Крајем прошлог века у граду Виљно, живела је породица Михајлових, која се састојала од мужа, војног чиновника у пензији, жене Марије Васиљевне и њихове једине ћерке Евгеније, која је учила у гимназији. Муж је добијао 970 рубаља годишње. И породица је са тим скромним средствима живела срећно уз међусобну љубав једних према другима.

Али судбина је свим члановима доделила други удео. 

Једном се ћерка прехладила, добила запаљење плућа и умрла. Родитељи су много туговали: жена је читаве дане проводила на ћеркином гробу, а муж је почео да пије вотку. У пијаном стању је био потпуно несносан. У породици је уместо пређашњег тихог живота наступио прави пакао: сваки дан је било вике, свадја. На крају се муж некако освестио: престао је да пије, нешто је размишљао, и од јутра до касне вечери је био ван куће, и скоро није разговарао са женом. Прошло је 7-8 месеци од ћеркине смрти. Одједном је рекао Марији Васиљевној да више нема намеру да буде у Виљни, да је добио посао у Ташкенту, и да уколико она жели да иде заједно са њим може одмах да распрода сву имовину јер путује за недељу дана. Уколико не жели да иде с њим може да остане у Виљни: он ће јој слати 50-60 рубаља месечно за издржавање.

Марија Васиљевна је дуго размишљала о мужевљевом предлогу. Али, с једне стране је била веома повезана са умрлом ћерком и навикла се на живот у Виљни, а с друге је био страх од живота са пијаним мужем од кога је доживела тако много невоља у последње време, а притом је то страна далека земља, - тако да се приволела да ипак остане у Виљни.

Муж се потпуно хладнокрвно растао од жене и отишао у Ташкент. Првих месеци је редовно слао жени новац за издржавање, иако писма није писао. Затим је новац почео да стиже све ређе и ређе и на крају је потпуно престао. Марија Васиљевна је морала да распрода сву имовину …у почетку је становала у једној собици …и на крају је остала потпуно без средстава: није имала ни да плати собу, нити за храну. Преостало јој је да се храни Христовим именом (прошење). На срећу, у помоћ јој је притекло Виљенско друштво за заштиту жена, које је случајно сазнало за њену јадну ситуацију, дало јој је смештај и почело да тражи њеног мужа … али од тога није било ништа. Тада су Марији Васиљевној посаветовали да оде у Петроград и ту да информације о свом мужу. Дошла је у Петроград и пре свега је пошто није имала средстава тражила неки свој кутак где би се сместила. Дуго је ишла по разним сиротињским прихватилиштима, и на крају је доспела у раднички дом. Обрадовала се и таквом смештају. Али њена радост је била привремена. Њене цимерке су биле младе веселе девојке, а њој је већ било 58 година. Почела су ругања и сваковрсне увреде. Међутим и њени напори да надје мужа су били потпуно без резултата: у војним канцеларијама су јој говорили само да је из Ташкента прешао негде и пренео пензију, али нису могли да јој кажу никакву адресу како би га привели на суд. (Напослетку се показало да је Михајлов од времена одласка из Виљне седам пута мењао службу и место становања). Сирота Марија Васиљевна је запала у потпуно очајање. Данима је седела у врту при Грчкој цркви и оплакивала своје очигледно безизлазно стање.

Једном, када је Марија Васиљевна по обичају седела у врту, пришла јој је нека старица, поразговарала са њом, питала је за невољу и опраштајући се рекла: 

“Мати, уместо што идете по разним канцеларијама, боље отидјите на Смоленско гробље к Блаженој Ксенијици, помолите се тамо, и она ће вам помоћи да надјете мужа”. 

“А ко је та Блажена Ксенијица? – упитала је Марија Васиљевна. “Сазнаћете када вам помогне да пронађете мужа”, - одговорила је старица. – “Опростите не могу више с вама да разговарам имам још доста других послова. А код Ксенијице обавезно отиђите нећете се покајати!”

С тим речима се старица опростила са Маријом Васиљевном и отишла. Марија Васиљевна ја мало размислила и пешке отишла на Смоленско гробље. Тамо је пронашла капелицу Блажене Ксеније. Одстојала је у капелици неколико парастоса, отплакала, пожелела и сама да јој се одслужи парастос, али није имала новца. И опет је пешке отишла у раднички дом. 

Сутрадан већ није могла да иде у канцеларију, ноге су је јако болеле од јучерашњег умора. А трећег дана је пошла у канцеларију и замислите како се зачудила када су јој тамо саопштили да се њен муж налази у Кишиневу у тој и тој улици и у тој и тој кући. Тог часа је предала у Санкт-Петербуршки окружни суд молбу за добијање свог дела мужевљеве пензије. Ствар је покренута и почела је да добија 30 рубаља месечно.

У то време је живела у сиротињском прихватилишту Марије Андрејевне Сабурове и често је посећивала капелицу Блажене Ксеније. А потом је отишла у Виљно, како би остатак живота провела тамо и била сахрањена поред своје драге ћерке.

Чудесна помоћ Свете Блажене Ксеније у наше дане

Данас живимо на великој временској раскрсници, на завршетку другог хиљадугодишта ере Новога Завета. Али љубав светих Божијих Угодника, а медју њима и наше вољене мајке – свете Блажене Ксеније Петроградске је неисцрпна и не подлеже току времена. Свети припадају вечности и живе у незалазној светлости. Ни данас се не смањује број верника који моле за помоћ Блажену Ксенију, и данас ка њеној капелици долазе и путују људи са свих страна са сузама туге и молби, али и са сузама љубави и благодарности. Велики број писама стиже у цркву Смоленске иконе Мајке Божије, близу које се налази капела – људи моле да се помолимо, помогнемо, али исто тако стиже и много писама о испуњењу молитве, о чудесној помоћи по молитвама Светитељке. Нека од тих писама предлажемо пажњи читалаца.

* * * 

Поштовани оче!

Имам за Вас велику молбу. Да ли бисте могли да одслужите молебан Блаженој Ксенији? Ствар је у томе што се пре неколико дана моја мајка јако разболела. Веома сам се бојала за њу и нисам могла да се приморам да идем на спавање иако је већ била ноћ. Недуго пре тога су ми поклонили “Житије и акатист Светој Ксенији Петроградској”. У њему су навели много примера исцељења људи по молитвама Блажене Ксеније. И помислила сам кад је услишила молитве толиких људи, због чега не би и мени помогла? Упалила сам кандило поред мајчиног кревета и почела да се молим. Дуго сам се молила, а када се мајка будила са јауцима, питала сам је да ли јој је боље. Опет сам се молила и мама се пробудила и рекла да јој је боље и да је глава скоро више и не боли. Изгледала је потпуно здрава и била је бодра и весела. Само што нисам плакала од радости, јер су моје молитве биле услишене. Обећала сам Светој Ксенији да ћу јој заказати молебан. Не могу а да не испуним своје обећање јер ће у животу бити још толико тренутака када ће ми бити потребна њена помоћ. Молим Вас да ми помогнете у томе. Не знам колико то кошта, али ми напишите и ја ћу послати новац, колико је потребно. Молим Вас да ме не одбијете.

Фокина Елена Александровна 

12.10.93.

* * * 

Помаже Бог!

Оче Викторе, добила сам Ваше писмо са латицама руже и капљицом уља са гроба Свете Ксеније. Писала сам из болнице, имала сам тешку операцију и писмо је стигло 10-и дан после операције. Још сам лежала на реанимацији (соба тешких постоперативних болесника). Када сам прочитала писмо, помолила сам се Светој Ксенији, а уље још нисам имала. Прислонила сам Ваше писмо са латицама ружа на болно место и први пут ноћу нисам имала болове, и спавала сам без ињекција за успављивање. Сутрадан ми је муж донео вазелинско уље, и у њега сам ставила латице руже и уље са гроба Свете Ксеније, а увече и наредних дана сам мазала око болних места тим уљем (болна места су била повијена и нисам смела да их мажем) и бол је престала. Али иако више није било боли, у стомак ми је била стављена дебела дуга цев, и она ми је веома сметала и досадила ми је. Ујутру 12-ог дана сам се обратила лекару са речима да ми изваде ту цев пошто ми је веома сметала и нисам могла да ходам. Лекар ми је рекао да за то нема говора и да још дуго морам да је носим.

Тада сам у помоћ позвала Св.Николаја Мирликијског Чудотворца са речима: “Николаје-Угодниче, ако си Чудотворац, учини са мном чудо, како би ми данас извадили ову цев из стомака, јер ми је досадила и веома ми смета”. Тога дана је требало да дође сестра која ме превија и рекла је да ће ме данас највероватније превијати лекар и извадити цев. Да – десило се чудо – цев су извадили и кроз два дана су ме пребацили у заједничку собу. 16 августа су ме пустили кући. Још сам доста слаба, ишла сам недавно у Цркву, причестила се Светим Христовим Тајнама. Данас сам први пут отишла на пошту и послала вам 50 хиљада рубаља пошто не знам колико треба. И пуно Вам хвала за молебан и за писмо. Оно је дошло тачно кад треба. Нека Вас Господ спасе!

* * * 

Молитвама Светих Отаца наших Господе Исусе Христе Боже наш, помилуј нас!

Помаже Бог оче Викторе! 

Пишем Вам да бих посведочио још једно чудо које је Господ пројавио по молитвама Блажене мати Ксеније. Једна моја пријатељица, становница Петрограда ми је на моју молбу послала адресу цркве на коју сам то требало да пишем. Сам сам инвалид И категорије (парализа ногу) Димитрије Резепов. Моја болест траје већ 11 година, и на њу сам се већ навикао, и није ствар у томе. Живим у заједничком дому, у граду Чити. Пре две године је управа дома одлучила да одузме станове свима који их нису добили по њиховим правилима. Један од таквих слободних станова су продали и мени, као инвалиду, да би побољшали животне услове.Прошла је година. Одједном се појавила претходна власница тог стана. Почела је судска расправа, која је трајала са повременим успехом више од годину дана. У том периоду ме је посетила једна моја познаница, веома драга, дубоко верујућа старица, писац Викторија Генадијевна. Затекла ме је у напетом расположењу. Тада је из торбе извадила књижицу “Житије Ксеније Петроградске” и наредила ми да је прочитам. Ја је наравно нисам одмах прочитао, већ сам је ставио на сто где је одлежала још неколико недеља. На крају сам је прочитао. Треба да кажем, да сам за Блажену Ксенију знао још и од раније, читао сам њено житије, али сам мислио: “Где је Петроград, а где је Чита, како ће до Блажене доћи те молитве”. У тој књижици сам прочитао о једном случају када је Блажена Ксенија помогла у решењу судског дела. То ме је веома охрабрило. Међутим ближила се редовна судска расправа. Не знам зашто, али ми је у главу дошла мисао да насликам малу икону Блажене Ксеније и да је дам мајци да је понесе са собом на суд. Ја сам се бавим иконописањем јер сам пре болести завршио школу сликарства, а сада колико могу помажем у обнављању цркава и сликам иконе. Ту иконицу сам насликао за један дан, и још неосвећену дао сам мајци да је понесе са собом на суд. Мајка ју је брижно целивала, завила у салветицу, ставила у торбу и пошла. Ја сам се у то време молио, молећи Господа и Блажену Ксенију да нам помогну. Дивна су дела Господња и велико је Његово милосрђе! На суду се десио задивљујући случај. У време заседања бивша власница стана се одговарајући на питања судије толико збунила да је сама рекла да је купила тај стан по фиктивним документима и по познанству. Чак се и судија насмејао. На томе се све завршило. Мама се радосна вратила кући. Икону смо осветили и она је стално с нама. Сваки дан је посматрам и сећам се помоћи Блажене Ксеније и молим јој се. Тако да за Господа и Његове Угоднике растојање ништа не представља.

Диван је Бог у Светима Својим и Њему нека је слава у векове векова. Амин. 

С поштовањем, Димитрије Резепов, 28 година, инвалид I категорије

До последњег тренутка сам непрекидно и са дубоком вером молила Господа да спасе мог мужа од ове страсти, али Господ као да ме није услишио. Али то ми се само тако чинило, јер је Он у ствари тако милостив, и по Свом непроменљивом обећању чује сваку нашу молитву, али понекад желећи да прослави Своје Угоднике, захтева од нас грешних да прибегавамо њиховом заступништву, а по њиховим, Њему угодним молитвама, испуњавају се наше добре жеље...

Благодатна помоћ по молитвама свете Блажене Ксеније, прича А. Смирнове

Једном на пролеће сам се враћала у Петроград са имања своје родјаке из К-е губерније.

Требало је да путујем на коњу по сеоском путу, и како је било време пролећног беспућа, морала сам, отишавши двадесет врста од последње станице, због немогућности да идем даље, а због речног излива и касног времена, да по савету мог кочијаша прибегнем гостопримству једне господарице, чије имање се налазило на нашем путу. 

Још на путу ка салашу, мој возач ми је објаснио да ту живи једна газдарица, Марија Сергејевна Горева, и да је она “веома побожна и сваког сиромаха прима и не отпушта без нечега да понесе”. 

Газдарица је заиста била веома љубазна и гостопримљива и сазнавши да сам из Петрограда, обрадовала ми се као рођеној.

Извинила сам јој се због уношења немира, али она није хтела ни да слуша. 

- Ах, - рекла је, - ја се тако радујем да чујем нешто о Петрограду, а тим пре да видим особу која је одатле. Петроград је мој крај, - додала је са осмехом, како би појаснила своје посебно интересовање за тај град.

Марија Сергејевна Горева је била још млада и лепа жена. У њеним крупним црним очима, у осмеху на пуним предивним уснама, је било толико топлине да се и спонтано, без речи, потврђивало о њој све што сам већ чула од свог возача. 

Она је цела сијала неком посебном, унутрашњом светолошу и, без обзира на необичну простодушност, с којом се држала, у њој је постојала нека моћна сила и неописиво је привлачила к себи од првог погледа.

После чаја смо прешли из трпезарије у дневну собу, и ускоро се између нас развио жив разговор. Она ме је са живим интересовањем питала о Петрограду у најситнијим детаљима. 

- Срећни сте јер ћете ускоро видети Петроград, - рекла је одједном погледавши ме тужним погледом, и притом се дубоко замислила, и чинило се као да је желела нешто да ми исприча, али се ипак предомислила. 

А мени је кроз главу прошла радосна мисао: “А можда сте желели да ми дате неку пошту да однесем у Петрогард, - рекла је, - па вас молим ако је то, ја ћу то учинити са великим задовољством”. 

У очима јој се појавила искрена радост.

- О, молим вас , - рекла је, - ако сте тако добри, и ако вам то не представља проблем, - и уставши отишла је у другу собу, и кроз минуту је одатле изнела неколико златника у коверти и предала ми. 

- Ево, - наставила је, дајући ми коверат, - када будете у Петрограду, отиђите на Смоленско гробље, тамо се налази гроб слушкиње Божије Блажене Ксеније: одслужите јој парастос, а све остало поделите сиромашнима.

- С највећим задовољством, - рекла сам,- спремна сам да испуним вашу жељу, а тим пре што се и сама већ одавно спремам да посетим њен гроб, о коме сам много слушала. Али ви вероватно имате посебан разлог због кога поштујете Блажену Ксенију? – упитала сам је.

- О, да! – одговорила је са дубоким и снажним уверењем, и тихо додала, - диван је Бог у светима Својим! Ја сам то осетила у животу на сопственом искуству. 

- Ако није тајна, - рекла сам, - можда можете да ми испричате неки посебан догађај из вашег живота, који је допринео да се у вама укрепе тако чврста религиозна уверења, и тако јака вера?

- Не, није тајна, - одговорила ми је, - али ако би чак и била тајна, онда ради Светлости истине, треба да жртвујемо и наше тајне. 

Све је то рекла одлучним и чак помало строгим гласом, да сам чекала шта ће даље рећи.

Међутим, Горева је устала и прошла неколико пута по дневној соби, као да је нешто размишљала; а потом је села наспрам мене и почела своју причу тихим гласом, али ипак узнемиреним. 

- Рођена сам у Петрограду, у трговачкој породици. У почетку смо живели веома богато, имали смо своје коње, кочије, много послуге и све друго, доступно великашима. Учила сам у једној од гимназија и била сам већ у петом разреду, када су почеле невоље. Очеви послови су брзо пропали, и завршило се тиме што нам је једном дошла полиција и пописала све ствари, укључујући чак и гардеробу; отац је мени и мајци рекао да нам ништа није остало, и да је он захваљујући нечијој превари, изгубио у току једног месеца на берзи триста педесет хиљада рубаља у неким папирима, и да сем дуга немамо ништа друго. У то време још нисам била свесна важности тога што се десило, али је за мајку то био тежак ударац.

Како се сада сећам, она се прекрстила гледајући на икону и прошапутала: “Нека буде воља Твоја Господе!”. И са великим смирењем се покорила њој, а томе је и мене учила: “Никада ћерко не клони духом, - говорила је, - без обзира како су тешка привремена искушења, сећај се увек краја многострадалног Јова; ми смо изгубили само новац, али не живи се само са њим, већ са добрим људима. Моли се Господу да те благослови са добрим и смиреним мужем, који није пијаница, и поштуј увек празник слушкиње Божије Блажене Ксеније: она ће ти бити велика заступница”. 

Због чега се моја мајка тако бојала за мог мужа пијаницу, сазнала сам тек касније, а у то време нисам чак тачно ни знала шта значи “пијаница”, пошто у нашој породици не само да нико није пио вино, већ је отац чак строго забрањивао да се оно држи у кући.

Ускоро после нашег финансијског фијаска отац је почео да ради као трговачки помоћник у једној од великих трговачких фирми и почео је да прима плату шездесет рубаља месечно. 

Нисмо имали довољно средстава за живот, тако да сам ја морала да напустим гимназију и почнем да радим као касирка у тој истој продавници где је и отац радио. Тада се наша ситуација мало поправила, али нас је ускоро погодила велика невоља: моја мајка која је побољевала од самог дана несреће је врло брзо умрла од престанка рада срца, а после годину дана је умро и отац од запаљења јетре. 

Дакле, остала сам сироче као 17-огодишња девојчица и наставила сам да и даље радим у тој истој продавници.

Прошло је две године од смрти родитеља, и удала сам се за свог колегу – књиговођу наше фирме, препознавши у њему човека истих уверења, а што је најважније истих погледа на религију, што нас је посебно зближило. 

Мој муж је заиста био узоран породични човек и притом веома добар човек, и три године после наше свадбе су пролетеле као један светао и срећан дан. У то време су нам се родила два сина. Муж је добијао добру плату, и све смо имали, и чинило се да срећи нема краја, али нам је Господ дао другачији удео. Тада је Горева дубоко уздахнула и мало поћутавши наставила: 

- Једном увече, мој муж се потпуно супротно уобичајеном, враћао кући веома касно, и ушао у собу љуљајући се. Приметила сам то и уплашила се мислећи шта му је, притрчала сам му, а он је тада уздахнуо и осетила сам снажан мирис вина. Притом се у мом погледу невољно појавила избезумљеност, коју је мој муж сигурно приметио, јер ми се обратио са гневом што њему уопште није било својствено: 

- Па, што ме тако гледаш? Шта је ту чудно? Па – попио сам, каква реткост; мушкарац од својих скоро тридесет година је попио, какав догађај! 

- Али, - рекла сам, - ја ти ништа нисам рекла. 

- А шта ту има да се каже? И зашто си будна до сада? Лези да спаваш! Легла сам, али нисам могла да заспим.

Тачно као огањ ме је опржила мисао: “А шта ако је то тек почетак!”. Ствар је у томе што се мој свекар повремено страшно напијао, и умро је од удара, те је та појава могла да буде наследна. При самој помисли на ту могућност сва сам се следила, али је само време то могло да покаже, те сам одлучила да стрпљиво чекам. 

Ујутру је муж устао блеђи него обично, али иако је био замишљен, био је као и раније нежан и тих. Није рекао ни речи о ономе што се јуче десило, а и ја сам ћутала.

Прошла је једна седмица и ја сам већ почела да се смирујем, кад се одједном поновило то исто само у много већем степену, и од тада више није било места никаквој сумњи: муж је непрекидно пио… 

Прошло је неколико страшних месеци, а можда и година дана. Дали су му отказ на послу, а ја сам у то време родила већ и треће дете. 

Из стана смо се давно иселили, и сви смо живели у једној малој соби на Пескама и то искључиво од тога што сам ја зарађивала шивењем рубља. Али да ли сам и могла много да зарадим са троје мале деце на рукама!

Задесила нас је велика невоља: задужили смо се и у продавници и код своје газдарице и то за два месеца. Шта нам је било чинити? 

- Сећам се како је у време када је требало да платим за трећи месец, увече када су муж и деца спокојно спавали, газдарица звала и рекла да уколико сутрадан не платим стан, или у крајњој мери не избацим “пијаницу” мужа, кога она више не жели да држи код себе, она ће нас напросто истерати све на улицу. 

Шта сам могла да јој одговорим?

Измучена бригама и радом, тако сам ослабила, да сам осећала да ако каже још једну реч нећу моћи да се уздржим: срце је већ почело јако да куца, и стегнувши га одговорила сам јој: 

- Дарја Карповна! Молим вас да данас прекинемо овај разговор, а сутра ћу вам дати одговор. 

- Добро, - рекла је устајући, - али пришавши к вратима окренула се још једном и подсетила ме шта ми следује. 

Само што су се врата затворила за њом, погледала сам на портрет своје мајке, беспомоћно покрила лице рукама и горко заплакала. 

- Мајко мила, - речи су биле као јецај, - због чега си ме заборавила, твоју сироту ћерку! Помоли се за мене рођена! Молитва мајке спасава са дна мора. Уразуми ме и научи шта да радим! Немам снаге више овако да живим!…

До последњег тренутка сам непрекидно и са дубоком вером молила Господа да спасе мог мужа од ове страсти, али Господ као да ме није услишао. Али то ми се само тако чинило, јер је Он у ствари тако милостив, и по Свом непроменљивом обећању чује сваку нашу молитву, али понекад желећи да прослави Своје Угоднике, захтева од нас грешних да прибегавамо њиховом заступништву, а по њиховим, Њему угодним молитвама, испуњавају се наше добре жеље. 

То се управо и мени десило.

После мог вапаја покојној мајци желела сам да се прихватим посла, али измучена и морално и физички како сам седела тако сам и остала спустивши главу на сто. Не сећам се да ли сам дуго била у том стању, али ево шта се са мном тада десило:

Угледала сам пред собом непознатог младића, који је био обучен једноставно, као мирјанин. Пружио ми је десну руку и заповеднички рекао: “Идемо!”. 

Тачно ме је невидљива сила подигла и ја сам га без речи следила. Дуго смо ишли, само ћутећи, дугим и мрачним улицама, али као да нисмо додиривали земљу, док се на крају нисмо зауставили пред великим вртом. Осмотривши све, угледала сам кроз решетку на вратима беле крстове, који су стајали као привиђења усред ноћног мрака, и са страхом одступајући натраг, прошапутала сам: “Гробље!”. 

- Да, гробље, - мирно је поновио мој сапутник, - овде је упокојено много праведника; да ли их се боји слушкиња Божија Марија? 

И не очекујући мој одговор, снажно је десном руком ухватио моју руку, а левом је лагано додирнуо затворена врата, која су се тихо без шума отворила пред нама. Приметила сам у даљини усред ноћног мрака трепераву светлост, и обрадовавши се скоро узвикнула: “Светлост!”. 

- Иди к њој! – рекао ми је мој сапутник, и додао, - одавно те тамо чекају, - неприметно је нестао, оставивши ме потпуно саму.

Било ми је тако страшно да сам почела да трчим према светлости, и дотрчавши скоро до саме светле тачке, увидела сам да стојим пред капелицом, из које је излазила светлост, слична плавичастом бенгалском огњу.

Осмотривши, препознала сам гроб Блажене Ксеније, где сам долазила још са мајком. 

Кроз затворена врата сам чула појање: “вјечнаја памјат!”. – Ушла сам и угледала своју мајку, која је била прислоњена над надгробном плочом. Из очију моје мајке су текле сузе и то тако обилно, да се чинило као да је цела плоча пливала у њима. Пружила сам своје руке и на узвик “Мајко!”, дошла к себи.

Дуго нисам могла да дођем к себи од свог виђења, и тек када сам погледала унаоколо и схватила да сам у свакодневици, мало сам се умирила и почела да разматрам све што сам видела. Копрена је спала са мојих очију. Живо сам се сетила свих мајчиних савета који ми из неког разлога нису падали на памет последње године. Као да сам се помрачила. Схватила сам да моја мајка моли са сузама Блажену Ксенију, и до те исте светлости ме је довео и мој тајанствени сапутник. И одлучила сам да одем на Смоленско гробље, и да одслужим парастос.

Тако сам и урадила, оставивши децу мужу, знајући да ће он ујутру када се пробуди бити трезан. 

Када сам пришла ка капелици, тако сам живо доживела цело ноћно виђење и моју мајку, да сам све поново преживела, и клекнувши остала сам цео парастос – и то не један – на том истом месту где сам видела своју мајку. После тога сам одмах осетила као да је нека тежина спала са мене, и ја сам се са тако олакшаном душом враћала и размишљала о претходној ноћи, да чак нисам ни приметила како сам прешла велико растојање од Смоленског гробља до Пескова и ушла у нашу улицу. Одједном сам недалеко чула звук звона, и подигавши главу, угледала сам да наспрам наше куће стоји неколико ватрогасних бригада које су довршавале гашење пожара.

При таквом призору одмах сам се зауставила и премрла, али сам се потом кренула напред и дотрчавши до бригада, са криком који је раздирао душу рекла “Деца! Муж!” – желела сам да прођем кроз врата, али су ми ноге поклекле, смркло ми се пред очима, и без осећаја сам пала на земљу.

Када сам дошла к себи, приметила сам да се налазим у великој светлој и богато опремљеној соби. Поред мог узглавља је стајао старији господин који ме је држао за руку и проверавао пулс. Видевши да сам отворила очи, обратио се старици која је седела у фотељи и била обучена у тамну свилену хаљину, рекавши: “Обамрлост је престала, нема више опасности, треба дати лек за умирење”. Међутим, ја сам се јасно сећала пожара и моје прво питање је било: “Деца и муж?” 

- Умирите се, рекла је старица тихим и нежним гласом, - ваш муж се само мало повредио, а сва деца су жива и потпуно здрава. Она су овде у другој соби, и двоје од њих спавају, а најстарије ће те сада видети.

Али, приметивши моју брижну неповерљивост, старица ме је разумела, и пријатно се осмехнувши, рекла нешто другој старици, која је личила на стару дадиљу; ова је тог трена изашла и вратила се за минуту, држећи за руку мог старијег сина, а младје су на рукама носили двоје слуга. Угледавши своју децу живу и здраву, прекрстила сам се, и умиривши се упитала где се налазим. 

- Ви сте код мене, у стану генералице Л., - одговорила ми је старица у свиленој хаљини. – Ја сам пошла на службу у Александро-Невску Лавру и прошла сам поред ваше куће, када су се чули крици: “Спасавајте, деца горе!”. Ја сам се разуме се зауставила и напустивши кочију пришла ближе ка кући. Али слава Богу, двоје деце су већ спасле ватрогасне бригаде, а треће – ваш муж, али је он пао, а дете су ухватили, и ја сам све повела код себе, а после су и вас донеле моје слуге које су вас тамо чекале. Ваш стан се запалио у кухињи, и за мање од пола сата све је изгорело, тако да ништа нисмо спасли од ваше имовине.

- Бог с њим!, - прошапутала сам, - моја деца и муж су живи слава Творцу за њихово спасење! 

- Али Боже мој! Колико смо вам само проблема донели! – обратила сам се к старици. 

- Ах, молим вас, не размишљајте о томе, - рекла је она. 

- Мој стан је велики и има простора колико хоћете, а ја много волим децу и уз Божју помоћ живите код мене док се обоје не снађете. 

- А где је мој муж? 

- Доле, - мој стан има два спрата, - објаснила ми је генералица.- Њега превијају, и он је веома био узнемирен због вашег раног одсуства. 

- Објаснићу вам после где сам била тог јутра, - одговорила сам на упитни поглед генералице.

Сутрадан сам устала из постеље, али је муж одлежао још две недеље и још је дуго ходао на штакама. 

У то време сам се зближила са генералицом и веома смо заволеле једна другу. 

Она је била удовица, добра, света душа. Раније је имала децу, али их је изгубила у раном узрасту и од тада не може равнодушно да гледа на дете.

Испричала сам јој цео свој живот, нисам сакрила ни моје последње туге, слабости мужа, испричала сам јој и своје виђење и рекла где сам била тог пресудног јутра. 

Саслушавши ме, генералица се побожно прекрстила, и дубоко замислила.

- А знате шта? – рекла је погледавши ме, - ја у томе свему видим Божији прст. Пожар је морао да се деси на дан помена једног од моје деце, која су сахрањена у Александро-Невској Лаври! И ево 

Господ ми шаље живу уместо мртве деце, а вама мене као ослонац у тешкој ситуацији, и нама остаје да разумно дођемо до циља на који нам је Господ указао. 

- Ево шта ћемо, - рекла је поћутавши, - имам два имања: једно од њих је мало и налази се у Н-ској губернији; ваш муж би могао да пође тамо као старији трговац; тамо је један старац који управља имањем и ја ћу му написати поруку. Можда ће се тамо опоравити! 

- Дај Боже, дај Боже, - прошапутала сам са сузама.

Мој муж је са захвалношћу прихватио предлог. 

Од дана несреће он није пио ни једну чашицу, и ја сам са страхом и надом очекивала шта ће бити даље и у души сам призивала Блажену Ксенију.

Испричала сам му своје виђење, а он је тада јако пребледео, али није рекао ни реч, већ је само предложио да одемо заједно и одслужимо парастос пре нашег одласка у село, где смо се ускоро и преселили. 

Прошло је неколико месеци – муж није пио, прошла је година, и од тада ево већ осам година а о прошлом нема ни помена.

Али ја сам примећивала да је муж понекад веома замишљен, и као да га је мучила нека тајна или болест, и знајући његов отворени карактер, схватила сам да је то болест, и бојећи се последица једном сам га упитала за узрок. Муж се страшно збунио, побледео, устао, неколико пута прошао по соби и затим одлучно сео наспрам мене и рекао: “Тог јутра када си ти отишла на гробље, спавао сам чврстим сном, и видео сам нешто страшно у сну, као да су ме неке звери окружиле; сећам се да сам те викнуо, али ти ниси пришла и јавила ми се непозната жена са штапом у десној руци. Звери су све одмах негде нестале, а она ми се обратила и ударајући својим штапом упозоравајући рекла: “Твоја жена није ту, она је код мене. Сузе њене мајке су натопиле мој гроб. Остави алкохол! Устани! Твоја деца горе!”. И с тим речима је нестала. Ја сам скочио и видим тебе нема, деца мирно спавају, и ја сам то све протумачио као моју главобољу, али није прошло ни десет минута после тога, када се у кухињи чуо очајнички крик: “Горим!”. Скочио сам као полууман, не толико од крика, колико од страшне мисли о виђењу. “Деца горе”, - сетио сам се последњих речи те жене. Узео сам децу и утрчао у предсобље, али је већ било касно: врата су горела, тада сам се бацио ка прозору, а остало знаш”.

“Ето зашто, - додао је мој муж, - сам посебно хтео да знам где си била тог јутра, и када сам сазнао, у мислима сам се помолио, и од тада ми је мрско чак и да мислим о вину – завршио је он своју исповест.

Била сам страшно зачуђена тим открићем. Годину дана после нашег пресељења у село, умро је старац који је управљао имањем и генералица је поставила мога мужа на његово место, али ускоро се и сама упокојила, моја голубица. Царство јој Небеско! 

При том сећању, крупне сузе су се сливале по образима приповедачице; она је тешко уздахнула и наставила: 

- Старица с којом сам све време била у интимној преписци, по духовном завештању, преписала је велико имање у Тверској губернији своме рођаку, а ово где смо ми сада, заувек нама. 

И за све то што имамо дугујемо молитвама моје мајке које је упутила Блаженој Ксенији. Сазнала сам из дневника који је оставила и наредила да се сакрије док не напуним тридесет година, да је мој отац у својој раној младости много пио, и да је моја мајка због тога много страдала, док је добри људи нису научили да прибегне помоћи Свете Ксеније, и после тога се мој отац ускоро излечио од своје слабости и строго је забрањивао да се вино држи у стану.

Тек тада сам схватила због чега се она тако бојала за “пијаницу” мужа, и због чега ме је саветовала да прибегнем помоћи баш Блаженој Ксенији. Својим родитељским срцем је осећала да ће њена ћерка све то сама преживети и искусити! 

- Ето, - завршила је Горева своју причу, - због чега посебно поштујем Блажену Ксенију и сама тежим да идем у Петроград али ме посао стално задржава (муж и сад није ту отишао је послом у наш губернијски град), те ме деца задрже, а имам их мало – рекла је осмехнувши се, - свега седморо; сутра ћете их упознати: пет синова и две ћерке. 

Када је завршила своју причу, поноћ је већ одавно поодмакла. 

- Јесам ли вас намучила? – рекла је устајући. 

- О шта вам је напротив, - одговорила сам такође устајући, много сам вам захвалана за ову причу. Немам често прилику да слушам тако нешто и са нестрпљењем ћу што је могуће брже пожурити да одем на свети гроб и помолим се за себе и за вас. 

- Захваљујем вам од душе, - рекла је пружајући ми руку на растанку.

Сутрадан ми је Горева показала цело своје имање које је у беспрекорном реду, и заиста ми је представила своје седморо деце од годину до тринаест при чему је рекла да је “то тета из Петрограда, где је гроб Блажене Ксеније, ваших деда и бада, и генералице Л.”

Један од малишана од пет година ми је пришао и упитао: “А јеси ти била на гробовима?” 

- Не, - рекла сам, - мили, још нисам нила! 

- А наша мама је била! 

- И ја ћу да одем ако ми кажеш где су ти гробови. 

- На Волковом и на Невском, - одговорио је. 

- Наши ближњи, - умешала се Горева у разговор, - сви леже ма Волковом гробљу, а генералица Л., у Александро-Невској Лаври.

Обећала сам да ћу тамо одслужити парастосе и о свему написати. 

- Захваљујем вам од све душе, - рекла ми је, грлећи ме са сузама и целивајући на растанку. 

- Тако сте ми живо донели са собом мој крај Петроград као да сам и сама била тамо, - рекла ми је помажући ми да седнем на таљиге.

Одморени коњи су кренули другим путем, а ја сам са жалошћу напуштала гостопримљиви кров. И дуго сам видела да је цела породица стајала на капији, пратећи очима случајну гошћу која је одлазила у њихов крај, к светим гробовима њихових ближњих, носећи са собом обећану поруку.

преузето са http://www.wco.ru/biblio 

превод са руског Др. Радмила Максимовић