Маневарски опсег украјинског процепа

Бранко Жујовић Данас, 16:09

Извештачена дрчност и опречност изјава српских политичких званичника базде на припрему терена за потпуно усаглашавање спољнополитичких позиција Београда са политиком ЕУ, по истом бесловесном принципу свршеног чина којим се пристало на фактичко одустајање од Косова и Метохије.

Љупко Петровић је 1991. године у Барију разочарао естетиком игре, али је Црвеној звезди и Србији донео титулу европског шампиона у фудбалу. Уз доста среће, која (дакако) увек прати храбре, развлачећи до досаде игру, успео је једанаестерцима и сјајним одбранама Стевана Стојановића да доскочи незгодним Олимпиковим играчима. Остало је историја јединог правог успеха српског фудбала.

Сто дана након формирања владе у Београду, спољнополитичка ситуација Београда је супротна. У Немањиној 11 нема Дејана Савићевића, Миодрага Белодедића, Владе Југовића или Роберта Просинечког. Нема чак ни Драгог Канатларовског или Драгише Бинића. Београд који већ дуго спољнополитичку лопту развлачи на средини европског терена ствара само утисак да их има. Нема их. Има нешто страначких првака прескромних могућности, чланова асоцијација крупног капитала и нешто политиколиких мешетара.

У стварности, Београд има инфлацију хвалоспева и неиспуњених обећања да ће се доћи до европске шаргарепе, а да ретко ко, част изузецима, указује да од департизације, суштинске борбе против корупције, процвата економије, заустављања задуживања државе, медијских слобода и истеривања на чистац нелегалних послова тајкуна нема ништа.

Шта више, извештачена дрчност и опречност изјава српских политичких званичника миришу на припрему терена за потпуно усаглашавање спољнополитичких позиција Београда са политиком Европске уније, по истом бесловесном принципу свршеног чина којим се пристало на фактичко одустајање од Косова и Метохије.

Ко ових дана прочита кочоперне изјаве српских званичника, помислио би да они са европским и америчким бирократама разговарају заиста на равноправној основи. Онако, уз значајну дозу самопоуздања, достојанства и националне самосвести. То на жалост није тачно. Верујем да код већине српских званичника само присуство пуких амбасадорчића пречесто изазива аритмије равне политичким прединфарктним стањима.

Знатно брже него што је очекивао, званични Београд потрошио је нови, горепоменути претприступни лилихип, намењен искључиво унутрашњој употреби. Уследили су нови сетови уцена и тестова евроатлантске правоверности, попут оног који је недавно приредио амерички амбасадор изазивајући на тему поштовања територијалног интегритета Украјине.

Биће тих евроатлантских провлачења Београда кроз блато политичке хипокризије још. Мени лично је бедна позиција државника који се куне у територијални интегритет чланице УН, за рачун сила које су прво његовој држави отеле добар део територије, коју би сада некако да угурају у исте те УН, а онда у предметној чланици УН организовале државни удар и штошта још.

Напросто, не може се истовремено тврдити да је Србија мала и немоћна и да јој нико не може командовати и наређивати. Није прикладно ни умесно изјавити да Србија не може да уводи санкције великим државама. Значи ли то да санкције сутра може да уводи малима и немоћнима?

Рупе на српском државном броду крпе се деценијама опречним изјавама, које се пласирају без сношења последица за речено на унутрашњем плану. Та замајавања светске и домаће јавности смешкањем западу и намигивањем истоку промовишу се у државотворну мудрост.

Јуче смо имали отворена признања да ће се у ЕУ моћи тек након признања Косова и Метохије, а паралелно се тврдило да ЕУ нема алтернативу. После избора имали смо исте тврдње када је сарадња са Русијом у питању. Дошло је време да се грозна пасивност на плану успостављања тешњих економских веза са Русијом више не може покривати ужеглим паролама о истоку и западу.

Проевропска Србија упала је наглавачке у украјински процеп властитог, невештог, бесмисленог развлачења на средини терена. Украјински опсег за спољнополитичке маневре Србије постао је претесан, прети да спљеска Србију. Њеним политичарима сада остаје да у погодном тренутку саопште како простора и могућности за преокрет више нема. И биће у праву. Србија је саму себе осудила на ЕУ и НАТО. Волео бих да ме време демантује.
опширније: http://serbian.ruvr.ru/2014_08_06/Manevarski-opseg-ukrajinskog-procepa-9527/