Пострадаше сви за чистоту вере израиљске од цара Антиоха, званог од једних Епифанос (просветљени), а од других Епиманис (безумни). Због великих греха у Јерусалиму, а нарочито због отимања око власти архијерејске, и злочина, учињених приликом тог отимања, попусти Бог велику беду на свети град. Антиох хтеде пошто-пото да наметне Јеврејима идолопоклонство јелинско на место вере у једнога живога Бога, и чињаше све у томе правцу. Помагаху ту његову мисао и неки вероломни архијереји и друге старешине јерусалимске. Једном дође сам цар у Јерусалим и нареди, да сви Јевреји једу свињско месо, противно закону Мојсијеву. Јер једење свињског меса беше очигледан знак, да се неко одрекао вере израиљске. Старац Елеазар, свештеник и један од седамдесет преводилаца Старог Завета на грчки језик, не хте јести свињског меса. За то би мучен и у огњу спаљен. Враћајући се у Антиохију, цар узе собом седам синова, званих Макавеји, и мајку њихову Соломонију. Седам браће Макавеја зваху се: Авим, Антонин, Елеазар, Гурије, Евсевон, Алим и Маркел. На очи мајке опаки цар мучаше једног по једног сина, дерући свакоме кожу с лица и бацајући их потом у огањ. Они сви храбро претрпеше муке и смрт, но вере се своје не одрекоше. Најзад и мајка, када виде и свог последњег трогодишњег сина у огњу, и сама скочи у огањ и изгори, предавши душу Богу. Сви чесно пострадаше за веру у једног живога Бога око 180. године пре Христа.
Овај празник установљен би договорно од Грка и Руса, у време цара грчког Мануила и књаза руског Андреја за спомен истовремене победе и то: Руса над Бугарима и Грка над Сараценима. У обе те војне ношени су с војскама крстови, из којих су засветлиле луче небеске. Зато се установи, да се 1. августа износи крст из цркве Свете Софије, најпре у средину цркве а потом и на улице, ради поклоњења народа и ради спомена чудотворне помоћи крста у бившим ратовима. Но ово није био обичан крст, но прави Часни Крст, који се чувао у храму царског двора. Часни Крст је преношен из царског двора у Свету Софију 31. јула, а одатле после ношен по улицама ради освећења земље и ваздуха. Најзад 14. августа поново је враћан у храм царске палате. Њихова су имена Леонтије, Атије, Александар, Киндеј, Минситеј, Кириак, Минеон, Катун и Евклеј. Први беше дрводеља, а остали земљорадници. Због дерзновеног исповедања вере Христове и због разрушења храма Артемидина, беху љуто истјазавани и обезглављени у време Диоклецијаново у Пергији Памфилијској, и посташе наследници Царства Христова.Главу му запалили огњем; и тако свети Елеазар пострадао за Госпда.Пострадао за веру Христову мачем посечен.Живео свето и богоугодно, еписковао у време цара Јустинијана Великог у 6 веку.[17] Многе нечовечне нарави и страсти своје пастве исправио својом кротошћу и светошћу. Молитвом својом исцелио бесомучну кћер цареву. Царица Теодора мати подигла му зато по престављењу храм, где су му и свете мошти положене.Божанском љубављу ношен пострадао за Господа мачем посечен.Пострадали мачем у Виглетији близу Бакарних врата.Бачен у нужник пострадао за веру своју у Христа.Завезан у врећу и стављен у котарицу, па бачен у море; и тако пострадао за Господа.
Пострадала на острву Китири.
Нема коментара:
Постави коментар
Коментари који су увредљиви биће уклоњени.