Лондон и Берлин припремали други „Минхен“

Јуриј НИКИФОРОВ

 Извор: Фонд стратешке културе - Москва

 

Slika. Виндзори са Адолфом Хитлером 1937. Године 1940. немачки велепосланик у Хагу тврдио је да је војвода од Виндзора издао британске планове о одбрани ...

На колосеку трагања за стварним кривцима за Други светски рат објективни истраживачи константно су обраћали и обраћају пажњу на англо-саксонске финансијске и политичке кругове. Управо је њихово деловање и предодредило политику „смиривања“ Адолфа Хитлера, која је у потпуности пропала и само испровоцирала фашистичку Немачку на реализацију њених експанзионистичких планова.

У пролеће 1939. године, заузевши Чехословачку, Хитлер је показао да му више није потребан пристанак Н.Чемберлена и Е.Даладјеа за реализацију агресивног деловања. У земљама Европе повећавао се страх од нацистичке агресије, јачало неповерење у политику Енглеза и Француза, који нису успели да осигурају европску безбедност. У резултату су се Енглеска и Француска нашле пред перспективом губљења утицаја на континенту.

Пажња историчара, који су описивали догађаје из 1939. године, по правилу, концентрисана је на англо-франко-совјетске, или совјетско-немачке дипломатске контакте.  Стварање објективне слике, међутим, није могуће без узимања у обзир још једне компоненте европске политике: англо-немачких узајамних односа, који након што је Хитлер анектирао Чехословачку нипошто нису прекинути. Чак штавише, има основа за претпоставку да је основна идеја политике „смиривања“ била у постизању споразума са Немачком на основи поделе утицајних сфера у свету – у пролеће 1939. године  та идеја је као и пре имала значајан број присталица међу представницима британског естаблишмента.

Став владе Велике Британије у том периоду био је карактеристичан по следећем. С једне стране, ултиматум о предаји Данцига (Гдањска), који је Хитлер  предочио 21. марта влади Пољске, изазвао је у Лондону озбиљну забринутост.  На заседању парламента премиејер Чемберлен је изјавио, да ако Немачка овлада ресурсима Пољске, то ће имати жалосне последице по британске интересе.  С друге стране, оружана конфронтација са земљама „осовине“ у Лондону је доживљавана као тешко искушење, па је требало тежити њеном избегавању. Зато је Чемберленова влада намеравала да настави са политиком уступака трећем рајху, и да истовремено путем демонстрирања силе учини одређени утицај на рајх. Поред осталог, фигурирала је могућност да се рајху предају Данциг и пољски коридор. Међутим, чињеница да је Хитлер освајио читаву Пољску оцењена је као недопустива промена баланса снага, па је стога 31. марта британска влада пружила Пољској гаранције независности.

Треба нагласити да пружање гаранција независности Пољској, а потом неким другим ервопским земљама, није претпостављало и очување њихове територијалне целовитости. На тај начин, питање могућности промене граница држава остало је отвореним. Такође, нема основа да се гаранције третирају као сведочанство да се Велика Британија припрема за рат са Немачком – оне су понајпре представљале само исказивање тврдог става, диктираног тежњом да се Хитлер заустави од даље агресије.  Карактеристично је  да владе Енглеске и Француске нису разматрале питање, могу ли оне испоштовати гаранцијске обавезе.  Ово последње третирано је као некакав сигурносни вентил, који ће зауставити Немачку и учинити непотребним мешање у оружани конфликт.

Те наде су, међутим, биле напрасне: Гаранције дате Пољској нису оставиле очекивани утисак на Берлин. Ј. Рибентроп је 1. маја изразио уверење, да ће „у случају војног сукоба Енглези мирне душе Пољску препустити судбини“.  Интензивне припреме нациста за рат су настављене.

Сличног мишљења држали су се и многи посматрачи са стране: амбасадор Шведске у Великој Британији Б.Прјуц је, на пример, крајем јуна извео закључак, да ће се „у случају компликација у односима између Немачке и Пољске Енглеска и Француска уздржати од мешања“.

То уверење није био без основа.  Руководство Велике Британије било је оковано неадекватним представама па је, без обзира на интензивне контакте са Совјетским Савезом, давало предност држању отворених врата за Хитлера. Већ 3. маја на седници владе Чемберлен се заложио за обнављање англо-немачких економских преговора. Сачуван је један од докумената Форин офиса – „Меморандум за Лорда Халифакса“, датиран 5. маја. Задатак британске дипломатије у њему је формулисан на следећи начин:  „Ни у којој мери не на уштрб одлучности да се пружи отпор сваком посезању Немачке на независност других земаља... Велика Британија свакако треба да улаже искрене и озбиљне напоре у циљу  задовољавања свих аргументованих претензија Немачке  и  марљиво избегава њено економско опкољавање или гушење“.

У пуном складу са тим стратешким задатком министар иностраних послова Е.Халифакс се у току анго-француских консултација у Паризу заложио за „регулисање“ питања о Данцигу, које допушта да се над њим успостави немачка контрола.  Неколико дана касније Чемберлен је  известио свој кабинет о спремности Енглеске „да размотри све нерешене проблеме на основу ширег и потпуног узајамног разумевања између Енглеске и Немачке“. Почетком јула Халифакс је саопштио, да се припрема владина изјава у парламенту, чија је идеја да се остави отвореном могућност „одређене ревизије сада постојећих споразума у вези са Данцигом“.

На тај начин је територијална целовитост Пољске и сасвим могла бити принесена на жртву у име самих идеала „смиривања“, који су у јесен 1938. године довели Чемберлена и Даладјеа у Минхен. У горе поменутом меморандуму од 5. маја речено је: „Наша земља (Велика Британија – Ј.Н.) дужна је да обезбеди, да нас Пољска не увуче у рат због својих неосновано високих захтева“. На документу је сачувана и убедљива примедба Лорда Халифакса: „Наравно да не!“

Што се тиче перспектива стварања англо-франко-совјетске коалиције, Чемберлен и његово окружење у више наврата су изражавали сумњу у целисходност зближавања  са СССР. Сасвим  је индикативна следећа изјава британског премијера: „Лично сам расположен толико скептично у погледу вредности руске помоћи да апсолутно не сматрам да ће се наш положај драстичније погоршати ако  будемо морали да прођемо без њих“. У лето 1939. године, приставши да узме учешће у тространим преговорима војних мисија у Москви, влада Велике Британије и уопште није осећала жељу да их оконча потписивањем документа који је Лондону налагао било какве обавезе. С тим у вези на седници британског војног савета Халифакс је  изјавио:  војни преговори са Совјетским Савезом у крајњој линији и нису тако важни, они ће га једноставно спречавати да „пређе у немачки лагер“.

Увереност британских лидера у исправност изабране стратегије допуњавана је и личном мржњом према Русији и њеним представницима, која се испољавала у приватним резговорима и преписци. „Неумитним ђубретарима“  називао је совјетске дипломате заменик министра иностраних послова А.Кадоган. В.М.Молотов је окарактерисан као „необразовани и сумњичави мужик, сељачина“, чија је непопустљива позиција на преговорима приморала Халифакса да изјави,  како је совјетски нарком „сасвим изгубио разум“.

Најозбиљнији политички пројекат англо-немачког зближавања, који је у перспективи значио могућност постизања  новог споразума – „другог Минхена“, скопчан је са иманима најближих Чемберленових сабораца  Х.Вилсона и Р.Хадсона. У јуну и јулу 1939. године Вилсон се у Лондону неколико пута састајао са једним од високих немачких чиновника, одговорних за реализацију четворогодишњег економског плана, Х.Волтатом. Британски чиновник је поновио оно, што је већ раније обелоданио Халифакс: ако Хитлерова власт не буде више прибегавала рату, у том случају је англо-немачка сарадња сасвим могућа.

У јулу је Хадсон већ предложио план немачко-британске економске сарадње и колонијалног развоја, укључујући велики британски зајам Немачкој, у замену за мирну спољну политику. Информација о томе процурила је у штампу и Чемберлен је  био принуђен да даје објашњења у парламенту, где је  признао да се није само Хадсон, већ и Вилсон, у више наврата састајао са Волтатом, али да су они то чинили, тобоже, на своју руку. Скандал, који је покренула „антиминхенска“ група  британске јавности (у првом реду парламентарна опозиција) у вези са припремом новог споразума, отежао је Чемберленовој влади кораке у правцу постизања још једног  компромиса са Берлином.

У Москви су са неповерењем гледали на Чемберленово правдање. Чак ако допустимо да у датом случају британски премијер није лагао, јасно је : да је он био озбиљно забринут за исход англо-франко-совјетских преговора који су вођени у том периоду, Хадсон би био смењен, што није учињено.

Права Чемберленова позиција је, међутим, нашла одраз у његовој приватној преписци, у којој је премијер посведочио да су „економске идеје“, које је Хадсон изнео Волтату, разматране у влади већ 12 месеци. По Чемберленовом мишљењу, добивши те предлоге, Хитлер је требало да схвати да  „ми (Велика Британија. – Ј.Н,) имамо озбиљне намере“ и то је требало да га заустави да не крене у велики рат.

Историчар М.Карлеј истиче, да је иритираност Чемберлена у вези са тим инцидентом изазвана у првом реду што је информација о предлозима британске владе пре времена процурела у штампу. У једном од писама сестри премијер је, јадајући се због Хадсонове иниицијативе, писао: „Сада су успостављени другачији, поузданији канали, путем којих се могу одржавати контакти, јер је веома важно да они у Немачкој који би хтели узајамно разумевање са нама, не би губили присуство духа... Моји критичари, наравно, мисле да  би постизати некакав споразум са Немцима без детаљне провере њихових истинских намера било просто ужасно... Ја не делим то мишљење. Дајте да их боље убедимо да су шансе за победу у рату без катастрофалних последица по економију премале да би се надали у то. Закључак из тога треба да уследи такав, да Немачка има шансе да заслужи наш добар и правичан однос према њој и могућност да ће бити  узети у обзир сви њени разумни интереси ако она одустане од идеје да све то добије од нас силом и успе нас уверити у то...“

Шта је, заправо, имао у виду Чемберлен када је говорио о „новим каналима“, путем којих су руководству трећег рајха стизале информаације о жељи Велике Британије да се „договори“?  Могуће да је реч о посредничким напорима секретара Англо-немачког друштва индустријалаца Е.Тенанта, који се уз санкционисање премијера јула 1939. године неколико пута састајао са Рибентропом, а такође власника  медијског концерна „Елајд њуспејперс“ Лорда Кемслија. Овај последњи је  посетио Немачку крајем јула и 27.  га је примио Хитлер. Сачувао се Кемслијев извештај, који је он презентирао британском премијеру по повратку у Лондон. Према том извештају, Кемсли је директно ставио до знања нацистичком фиреру, да влада Британије третира Минхенски споразум као  образац англо-немачке сарадње и наговестио пожељност личног сусрета Чемберлена са Хитлером. У одговор је Хитлер  изнео жељу да се предлози размене у писменом облику. Међутим, када су Чемберлен и Халифакс почетком августа замолили Берлин да саопшти суштину немачких предлога, Хитлер је дезавуисао оно што је изјавио Лорду Кемслију, негирајући постојање „предмета за припрему преговора“. Најзад, треба споменути преговоре представника британске владе са Х.Герингом, у којима је као посредник наступио шведски индустријалац Б.Далерус, власник фирме „Болиндерс фабрик А/Б“. Преко тог канала стране су такође доста урадиле у циљу разјашњења ставова једни других.

Добијајући све нове потврде о жељи Чемберлена и Халифакса да изнађу нову варијанту англо-немачког компромиса, Хитлер је  оценио димензије вероватних британских уступака и  акценат ставио на рат: ревизија пољских граница, колонијално питање и економски преговори њему већ нису одговарали. Рибентроп је касније овако изложио позицију свог фирера: савез са Енглеском донеће исто што и рат, али ако Енглеска хоће да ратује, боље да то учини сада, не одлажући.

Објективни и, у суштини, једини резултат оријентације британске владе у правцу постизања „узајамног разумевања“ са Немачком у лето 1939. године била је немогућност да се постигне споразум са Совјетским Савезом и прекину англо-франко-совјетски преговори о потписивању војне конвенције, на шта су рачунали у Москви. Уверивши се у одсуство жеље Енглеске да третира СССР као равноправног партнера у оквирима могуће коалиције против потенцијалних агресора, руководство СССР је августа 1939. године донело одлуку о зближавању са Немачком.

------------------------

Јуриј НИКИФОРОВ – старији научни сарадник Института свеопште историје РАН, магистар историјских наука